Пише: Петар Давидов
Ако браћа Срби с пуним правом памте, славе и поштују Видовдан, онда је за руског човека исто тако радосна побожност, добра успомена и пажљива молитва – Дан Крштења Русије. То није само датум у календару: управо када су постали православна, бројна словенска племена су постала Руси. Пре крштења су била – Вјатичи, Кривичи, Радимичи и други, а после крштења су постали – Руси. До крштења – обична племена, после крштења – јединствен народ који је свој живот повезao са Христом.
До чега доводи одбацивање Бога, видели смо сасвим недавно – ХХ век је очигледно и јасно сведочанство.
То да постоје вечне вредности, које су важније од материјалних, многи тешко прихватају. Како то: умрети на Косову, изабрати Царство Небеско, уместо да једеш много, живиш богато и брчкаш се у луксузу као свиња?! Дивљи су ти Срби, часна реч. Како то: усудити се да кажеш да на руској земљи нема места изопачењацима и сатанистима, да се усудиш да пишеш реч „Бог“ великим словом и да за себе и свој народ најважнијим сматраш духовне, а не берзанске вредности?! Дивљи су ти Руси, увек сам говорио.
Сматрати Јеванђеље важнијим и потребнијим од телевизора – то је, већ знате, потпуна јерес. Убеђивати себе и друге, да је Христос важнији од било ког председника – такве кретене треба прогонити! Уосталом, реч „кретен“ потиче од француске речи chretien – хришћанин. Ето какви смо ми – безумни, Срби и Руси. Добро је, ако је то Христа ради.
Нема никакве користи од наше лудости за Христом ако се расуђује по земаљским мерилима. Напротив: турско ропство, ГУЛАГ, ратови, перестројке, обојене револуције и сва друга „утеривања у земаљску срећу“. Све саме болне успомене и страдања. Али, по речима светих отаца, без страдања не можемо да се приближимо Богу: Бог кажњава онога кога воли. То значи – није изгубио наду у нас, још нисмо потпуно безнадежни и изгубљени у Његовим очима.
Једном сам разговарао са свештеником у православном манастиру о томе да ли је живо хришћанство у Немачкој. Он је уздахнуо и горко рекао: „Germany is hopeless.“ Не знам и нисам сигуран, али изгледа да је у праву. Чудно је то и парадоксално али: народ чува и сачува своју самосталност само ако следи Христа, или бар покушава да следи. Па какви смо ми, Руси и Срби, без Бога? – беда и срамота. Ако наш човек, само мало одступи од вере – не добијемо Енглезе, Французе или Немце, већ неке безличне, у својој духовној испразности клониране „опште-европљане“.
Тако да, извините – али радије ћу ја код Срба. Или ћу седети код куће, на северу Русије.
Међутим, Срби су сами дошли. У стару Вологду, на северу Русије. Иван IV је веома поштовао овај град. Хтео је чак да наш град прогласи за престоницу, али смо из скромности уступили тај статус Москви. И добро смо урадили – шта ће нам Лењинов маузолеј?
Срби нису дошли тек тако, већ са задатком. Одлучили су да прикажу филм „Христови људи. Наше време“ редитеља Јована Марковића. И сам Марковић је дошао и водио пројекцију. Филм говори о прогону Православне цркве у Украјини, о новом прогону хришћана.
Могло би се рећи: чему све то? А одговор је једноставан – уверио сам се да у вестима далеко да се све каже, да се ужас положаја Цркве у Украјини не види и схвата у површним новостима и извештајима. У филму је, захваљујући Јовану и његовим колегама, покушано да се не само исприча прича о прогону, већ и да се покажу разлози и узроци прогона Цркве.
Марковић ми рече: „Ми често сами сносимо кривицу за своје невоље. Имамо, ми Срби, сталну крваву рану – Косово и Метохију. Али ту рану смо сами себи нанели – сетите се речи патријарха Павла о судбини Косова.“ Исто важи, каже он, и за друге муке. Ни Украјина није изузетак.
„Чим се народ превари и пробрцне, чим са вером пригрли евро, долар, капућино код Бечке опере и чипкасте гаћице – чим Бога стави на друго место, добије – шта? Оно што је добила и Украјина.“
Нема ту злурадости. Само упозорење. Каква злурадост ако ти брат страда? Пре су то туга, очајање и бол: шта си, брате, учинио од своје земље…
Тако да, хвала Србима за озбиљан филм. И за повод да размислимо захваљујући Коме и Чему можемо себе још увек називати људима. А и за тешко, али праведно упозорење: у питањима вере – нема немара и то се не сме олако схватати. Не дозволите да се вера користи као додатак, као нешто „споредно“. О, колико је данас таквих у Русији! Потпуно озбиљно говоре да је Православље – само „један од елемената у изградњи моћне државе“. Мислим да такве глупаке Иван IV не би ни водио до Москве – решио би их се одмах ту на лицу места.
О озбиљности у питањима вере је говорио још један гост – Немања Кустурица. Да, многи га чешће зову Емир, али крштено име му је – Немања. Он је указао на значај аутентичне културе: она може бити права само ако се не стиди својих хришћанских корена, већ их воли и живи по њима.
Можда се неко запита – шта је заборавио светски познати редитељ и музичар у провинцијском градићу Вологди? Он сам каже: није заборавио – већ открио за себе север Русије. То је света земља: стотине и хиљаде светаца, знаних и незнаних – преподобни, мученици, исповедници, светитељи, праведници… И не само земља – већ и огромна културна баштина: књижевност, архитектура, историја…
„Да ли много Срба зна за руски север?“ – а са стидом одговарам: не знају ни сви Руси. Неке од таквих је срамота и звати Русима: нека група „либерално“ оријентисаних грађана, који говоре руски, покушала је да оклевета Руску Православну Цркву и све православне, искористивши појаву Кустурице. Али то је јефтин трик. А таквих има, кажу, и у Србији. Ми смо се бавили паметнијим стварима.
Рецимо – одлучили смо да речи претворимо у дела: доста је да се само прича о српско-руској љубави и пријатељству – време је за заједничке пројекте.
Закључак су извели Немања Кустурица и његови пријатељи: било би веома добро да велика Србија и мала Вологодска област започну тешњу сарадњу. Повода има колико хоћеш: од културе до привреде и индустрије.
А, како мала Вологодска област? За Русе можда и јесте мала – није Сибир. Али за Србе: 300 км север–југ, 700 км запад–исток – то је баш лепа територија. Уједно ћемо се и присетити и наших огромних простора.
Дакле, драги Срби – добро дошли на север Русије! А и ми ћемо радо – код вас. Код вас је топло.
Извор: Правда
