Поводом фотографије Јовице Костића: 

УМЕСТО УВОДА 

Уочи почетка нове школске године, шаљем текст свог драгог колеге и саборца,професора српског језика и књижевности, Слободана Николића,да се види шта о стању у Србији мисли истинска просвета. ( В.Д. )

Децо моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (Прва посланица апостола Јована 3, 18)

Чини ми се да је међу нама (надам се да се не варам, но то једино Свети зна), после много времена, земаљска а божанска младост која нас поново учи човечности, али не оној која ће тек доћи у пунини, него оној која поставља темељ за људскост.

Непристајање на лаж и подвале, уцене и мржњу, неукост и дрскост, сиротињство и страх, потказивање и богаћење стварима, удвориштво и равнодушност, на образ хијене и стрвинара, голо насиље и вулгарност тела, лице те младости светли пред светом. Оно је на крштењу добило своје име – саборна пожртвованост. 

Фотографија Јовице Костића сведочи новозаветни догађај који нас подсећа шта је најважније: „И седе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. / И дошавши једна сиромашна удовица метну две лепте, које чине један кодрант. / И дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свих који мећу у храмовну благајну. / Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју.“ (Марко 12, 41-44)

Ова дивна старица, забрађена маром у стародревни стид који нас чистотом надмашује у свим нашим достигнућима и помислима, стоји сама насупрот свих оних вашарских и уморних мајки и очева, баба и деда, намучених сопственом празнином и бестемељношћу, који гледају само себе и који, Боже благи, говоре да би и своје дете дали џелату под нож јер верују тамном господару. У једном делу Срба зацарило се зло да родитељ не верује сопственој крви од крви и телу од тела, а верује туђим гласовима из кутије; очеви и мајке издају своје синове и кћери, синови и кћери се ругају својим очевима и матерама. Као да смо контаминирали сваки смисао и претворили га у руину. Но, свако сведочи своју душу, своје човечанско послање – они деле, она уједињује, они разбацују, она сабира, они ништавилу повлађују, она благовести, они покопавају у глину, она васкрсава у небеса. 

„Зар ви мислите да у миру трајете, а не да је земљу вам целу захватио рат? [...] Често онај ко избегне битку и копаља хук врати се дому, а у кући га стигне самртна коб...“ (Калин из Ефеса, 7. век пре Христа). Не завршава се све нашом удобношћу и задовољством ограниченим на самољубље. Оставимо у наслеђе сопственој деци, ако ништа друго, чист образ видљиве земље, јер „ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо, ако јесмо људи“, како рече сердар котарских ускока и морлака Стојан Митровић (Јанковић). Ми смо до потирања изобличили не божански, него најосновнији људски морал.

Та старамајка, та рука и тај плод у њој, јасно видљивих бридова, насупрот нејасних обриса детињег света који, пун радости и гласова наде, долази из удаљене измаглице, говори једно: Поново смо живи!, допуњујући и смислом „поправљајући“ Платонов епиграм који наводи Диоген Лаертије („Ја сам јабука. Неко ко те воли бацио ме теби. Пристани, Ксантипо, јер и ја и ти смо рођени да се осушимо“). Ако ово не разумемо то је ствар наше празнине. Све преко овога долази након гроба.

У тој руци, у тој мајчинској смерности и срамежљивости праисконске женствености, и тој јабуци као да су се слили сав закон и сви пророци, сва човечност и сва правда. То је јабука из прастарог врта на истоку, ма и не била то воћка за коју се казује да је кушаше наши прародитељи (но, у житију Светог Ефросинија кувара читамо да је он из боравка у рају у виђењу које је имао у овај свет донео три заиста опипљиве јабуке као сведочанство да је био у стварном насељу које неозлеђено падом постоји од постања света). Остало није вредно помена.

Насупрот и световној и богословској учености, насупрот свим законима света, насупрот рекламном, притворном и недостојном лицемерству ревновања да опростимо једни другима (једни увек опраштају, други никад, јер ђавоиман зна за покајање, али својом вољом неће да га прихвати, једни се састају искључиво са властодршцима и позивају на мир, али не ослушкују другу страну поверених им душа (какве год да су у њиховим очима), јер је очинство брига и за „отпале“ који живе у другом универзуму (како рече о њима „глава“ куће Христове код Срба), о деци која су претња држави (!), а нису то ни Задруга ни Парови ни коцкарнице ни кладионице ни секте ни газде подземља ни продавачи нечислих опијата ни екстремна, скоро па метафизичка, подмитљивост, нису то ни проституција ни содомија ни продавци сопствене очевине ни купци непостојећих диплома нити стадо бесловесно којем тек треба проповедати Господа васкрслог), стоји правда. Рат је лако започети, али га је тешко довршити. Шта ћемо, „брижни оци“ и спаситељи ове земље, са „светом и блаженом“ децом Божијом која држе чекиће и ножеве, пиштоље и батине, палице и мржњу, а коју штите кордони „народне“ жандармерије, шта ћемо са „праведним“ ханџар-билмезима и скотовима-акинџијама, заточеницима смрти и умно уштројенима којима нико не види лица чак и кад их гледа у очи? Додуше, кад видим лице њиховог поглавице хвата ме праисконска језа. Они не могу ништа друго осим злобе да подберу и пожању. Наравно, њима иде помиловање и понеки орден. Шта ћемо са „златоустим и мудроносним“ учитељима са Информера и Курира који шире „човекољубље, памет, трпељивост и образованост“ на свим каналима, са онима који су „христоподобни и свепраштајући“, јер за такве се моли и таквима се обраћа један владика. И од њих ми долазе слике адског трајања у церекању зверообразности. Одакле долазе и где су расли ти хорор-фантоми? Они као да се из петних жила упињу да потвдре да су оглодак и патрљак тмине власти.

Овако је Солжењицин у првој књизи Архипелаг Гулаг 1918–1956. описао доњи регистар совјетске власти (да ли само совјетске?): „Када те буду утрпавали у „Стаљин“, ти ћеш очекивати да и ту надеш другове по не-срећи. Сви твоји непријатељи и мучитељи остали су с оне стране решетке, с ове им се не на¬даш. Одједном, ти подигнеш главу према квадратном прорезу средње полице, према том једином небу што ти је остало, и видиш у њему три-четири - о, не, не лица, не ни мајмунске њушке, мајмунске су и добродушније и продуховљеније! Не ни маске – маска мора нечим ипак да подсећа на лице - ти видиш сурове гадне фаце с изразом подсмеха и похлепе. Свака од тих сподоба гледа на тебе као паук који се устремљује на муву. Њихова паукова мрежа је решетка - упао си! Они криве уста као да имају намеру да те са стране угризу, шиште кад прозборе, као да им то шиштање причињава више задовољства од самогласника и сугласника артикулисаног говора, који код њих ионако само глаголским и падежним завршецима подсећа на руски, све друго је обична збрка.

Ти чудни горилоиди највећим делом су у мајицама: у купеу је велика запара. Њи¬хови жилави црвени вратови, њихова килава рамена, њихове тетовиране груди нису искусили затворско исцрпљивање. Ко су они? Одакле су? Изненада се с једне од тих полица обеси крстић... да, алуминијумски крстић на узици. Ти се запрепастиш, али и мало успокојиш: има међу њима и верника, дирљива ствар, ништа страшно се неће десити. Кратка радост: тај исти „верник“ почне да бљује псовке и на крст и на веру (псују делимично и на руском) и упери ти у очи маказе од прстију, не да те само препадне, већ да ти их оба у тај мах извади. Сва њихова филозофија и вера састоји се у томе гесту: „Има да ти их ископам, мрцино!“ Спремни су, ето, да ти и око спрште као какву бубу - како онда нешто друго на теби или при теби да поштеде? Крстић се њише, ти још неископаним очима зуриш у ту дивљу маскараду, губиш моћ расуђивања: ко је, ти или они, сишао с памети? Ко силази с памети?

У једном трену све навике људског општења с којима си провео живот пуцају и ломе се. Током читавог твог ранијег постојања - нарочито до хапшења, али и после њега, па ако хоћеш и у току истраге - ти си другим људима казивао ред, и они ти одго¬варали речима, а те речи су увек налазиле одзив, њима се човек могао убедити, разуверити, сложити се. Ти се сећаш различитих људских односа: молбе, наређења, захвалности; ово што те је овде снашло изван је тих речи и тих односа. Једна од тих сподоба, као њихов изасланик, а то је најчешће какав жгољави малолетник, чија су бахатост и безобзирност због тога трипут одвратнији, спушта се и креће, сотона, да одвезује твоју врећу и хара по твојим џеповима, не да их претресе него да се као својима послужи. Од тога момента ништа што је твоје није твоје, ти сам си - лутка од гутаперке на коју су натакарене неке сувишне ствари, а и оне се лако могу свући. Ни том злом дивљанчету, ни оним дивљанима горе, ништа не можеш рецима објаснити, не можеш их ни одбити, нити им шта забранити, нити их за шта замолити. Они нису људи, то ти одмах постаје јасно. Њих треба једино - тући. Тући, и то без оклевања, без губљења времена у померању језика! Тући - или малишу, или оне крупне сподобе горе. [...] Да би се одважно тукао, човек мора да буде спреман за борбу, да је очекује, да види њен циљ. Овде су сви ти предуслови искључени: како никад раније није имао додира с подземљем, човек и не очекује такву борбу. Што је најважније, он савршено не схвата њену неопходност, он је све до сада (глупо) замишљао да су његови једини непријатељи плаве шапке. Требаће му још школе док не схвати да су тетовиране груди само задњице плавих шапки, да је њихово откриће: „цркни ти данас, ја ћу сутра“ управо оно што еполетушке не говоре јавно, али га сматрају и за свој закон. Ухапшеник новајлија жели себе да сматра за политичкога: он је за народ, држава против њега и народа. А овде га неочекивано, из позадине и с бока, нападне некаква нечиста и ђаволски спретна сила и њему се све дотадашње поделе побркају, сва му интелигенција оде у парампарчад. (И требаће му подоста времена да се среди и појми да нечастиви и тамничари прде у исту тикву.)“

Постоје људи који не желе да приме ма какво добро, који драговољно задржавају у себи нечисте духове, подобно новозаветној причи о бесомучницима и крду свиња у земљи Гадаринској (Матеј 8, 28-34; Марко 5, 1-17; Лука 8, 26-37). Постоје они који не да не желе покајање, већ не желе ни основну, природну човечност. То је и даље велика тајна људске слободе и божанског хтења и промисли, али ми је носимо на нашим плећима. Нека ми Бог, ако хоће, опрости за изречени суд. Знам да нису сви са ове стране добри и честити, нити су сви са оне стране погани и злодушни, али барем верујем да за добро треба ревновати и жрвовати се, а не за послушност непоменику прилежан бити. Шта ћемо, љубитељи поретка на крви и претњама, уценама и крађама, заснованог, шта са онима који нису као ви? За такве се не оглашавате кад им наносе и душевну и телесну муку, оци часни и браћо по Христу, Срби дични. У „Наше дане“ (Дисова песма из 1910. године!) имамо новог Лава Јерменина, али чекамо да нам се, по милости свише, укажу Преподобни Теодор Студит и(ли) Свети патријарх Никифор. Најсмисленије је прочитати обраћање Владике Николаја Ваљевцима од 26. септембра 1937. године поводом Конкордата или Говор патријарха Варнаве о православној Новој 1937. години (чак и уколико је ауторство можда спорно), јер је пред нама нова, по размерама и чиновима, само обухватнија, лукавија и препреденија, конкордатска криза која није само црквена, већ сушто егзистенцијална. Ни у једном реду нису погрешили, а ако јесу, радо се прикључујем њиховим омашкама, поготово „рђавом“ увиду једног владике светитеља и једног честитог свештеномученика патријарха.

Насупрот велсовском додиру зла, стоји ова светла малена невеста доброте као залог онога што смо заборавили, а чему нас је својим животом стално учио праведни патријарх Павле – Будимо људи. Испред нас је у исти мах мајка Јевросима, верна Гојковица, сестра војводе Пријезде, лицем к лицу ту су, у лику ове баке, Надежда Петровић и Делфа Иванић, Јефимија и кнегиња Милица, Мара Бранковић и Оливера Лазаревић, Јелена Балшић и Милунка Савић, Стојанка мајка Кнежопољка и Сторучица мајка, све оне наше многобројне знане и незнане некадашње честите жене, матере, сестре и старамајке, које су нас училе пожртвованости и доброти у сабрању једних са другима. Свима њима се дубоко поклањам и призивам да њихов дух поново стане међу нас, и мушке и женске. Њено стајање и њен пут свод су небесни који се шири по свима нама и не да нам стати. Жртвена правда говори из ње. Светоотачко учење о непријатељима? Да, увек га треба држати и молити се и за оне који творе гадости, подобно Христовој заповести и искуственом подвигу Преподобног Пајсија Великог или Светог Силуана Светогорца („Бог ће казнити све безбожнике. Они ће горети у вечном огњу!“, рече један пустињак оцу Силуану. „Реци ми, молим те, када би ти био у Рају и одатле гледао како се неки муче у адском огњу, зар би могао да останеш миран?“, упита Силуан. „Али, они су криви“, устврди пустињак „Љубав то не трпи, треба се молити за све људе“, поучи га светитељ). Но, ако неко не жели своје преобраћање из тмине, шта ту може немоћ човекова. Господе, ако је могуће, све нас спаси! Али, свако мора да буде свестан сопственог греха у помислима, речима и, напокон, делима. То би требало да чине и учитељи и ученици и очеви и синови, речима и делима, а не само речима. Саблазан је увек на вратима. Ова фотографија ме упућује на расуђивање о гордости као матери свих погибељних страсти – саможивости, мржњи, осветољубивости, презиру, непомирљивости... Она ме лечи барем на тренутак. Сасвим довољно. Да будемо човечнији а не властодржнији. Да не будемо Содомљани, него деца небеса. Нама је потребна евхаристија са Христом, а не са земаљским трулежним владарем. Све време слушамо само бубњеве рата, мржње, наказности и злобе, гледамо само поругу, поругу, поругу, тикване и њихове будалаштине које понављају до бљутавости. Постајемо, и то уџбенички убрзано, земља нарко-картела, don Pablos’s State, Колумбија и карневал сиротиње, колонијална излучевина. И то у свим правцима, духовном најпре. А одатле иде свако друго поробљавање, одатле надолази свака смрт. Наша отаџбина је шупљи бунар без дна, оно што су Хелени тачно назвали хадом. Власт у нашој отаџбини као да има неисцрпни канцерогени извор, нагон ка распадању чак и самог распадања, као да умножава нестајање. Њени су интереси да се све у Србији колонизује за потребе (не)знаних транснационалних концесија. Она подвостручује негацију, она је злуради џелат без судства, непатворени накот подземног газде, прамуљ свих наших мана ушушкан у дух самохвале. Она се своди на три з – зиратно земљиште зла. Живимо уједно Орвелову 1984., Солжењицинов Архипелаг Гулаг, Бергманово Змијско јаје, Ваврин Маљ за вештице и Скотовог Саветника. Србија се тренутно у потпуности темељи на ономе што имају све диктатуре (имала је то и раније, и у 19. и у 20. веку, али не оваквих размера и жестине као данас), на застрашујућем и монструозном кодексу доминиканске инквизиције – Malleus Maleficarum-u Јакоба Шпренгера. Ми смо седиментни у историјског глупости, а за есхатолошке тајне, које су наши стари животом чували, више нисмо заинтересовани. Па где смо то сада, забога? Ово је још благи образ говорења, јер власт разуме само прегадну псовку и предебелу мотку, само курјачки и разбојнички језик казивања. Престали смо да меримо људску вредност и прешли само на вагање берзанске мутљавине свеобимне порнографије. Срце и памет врхушке широки су само у три ствари – подлости, понижавању и отимачини. У свему осталом њихови путеви нису чак ни уски, јер друге стазе за њих уопште и не постоје. Макар био и гори од њих (а јесам), само да не будем као они. Боже, удели нам који глас мира и привремене утехе барем преко ових људи и не допусти да нежртвено страдамо! Ова власт има само насилност и тако застарео и провидан механизам подметања мржње, али и оружје које иде руку под руку са глупошћу и насиљем. Памети, домишљатости и трезвеној попустивости нема ни на најдаљем хоризонту нити јој је до тога. Она је налик на огавни сколопс, на кужни задах 21. столећа, истоветна мери овог света, ономе што је Јозеф К. закључио након параболе и њеног тумачења који му је предочио затворски свештеник (нимало случајно затворски): Од лажи се гради поредак у свету. Кнез таме је презадовољан (овом влашћу). Огорчих се, као извесни поп из Костенице у 17. веку, и призивам бога с неба да види шта се чини на земљи. Где смо то сада? Као кад ко сече и теше, тако се разлетеше кости наше до чељусти паклених (Псалам 141, 7). Ту смо, до самог корена нељудскости, у средишту најдубљег плача. Хвала вам, власти демонска, на томе.

Ово говорим као недостојни и необлагодаћени хришћанин, ово казујем по људској слабости. Али по сили Ваплоћеног, вера моја гласи: Христос васкрсе свакоме!

Говорећи на Цетињу поводом добијања Његошеве награде 1987. године, Борислав Пекић је тачно оцртао путању нашег света: „Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где је Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благодарност, Племенитост? Где Оданост, Часност? Где је избор Царства небеског, изгубљеност у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?“ Ево, часни Бориславе, где су висине и дубине које си потраживао – у њој и њима. Од њих нам стиже људскост коју препознајемо и за којом вапимо, а не бесловесност, екстремна мржња и утовљено зло које виђамо од тиранина и његових медијских репатих кохорти, што и световни и духовни „миротворци“ пренебрегавају. И владичанске митре су постале као папске тијаре. Имамо некретнине, бесомучно их зидамо, имамо знање, дичимо се њиме, али у вери мањкамо. Барем смо у томе стигли протестанте и римокатолике. Једно је проповед, друго је дело. Око свих кружи мамона гордости, похлепе и, напокон, новца, те проклетиње којој беспоговорно угађамо. Моћи и власти мало ко од нас умиче. Гордости још мање. Први сам међу грешницима, први који би требало да ћути, јер „сам са више грехова што чекају на мој миг но што имам мисли да их њима оденем или маште да им дам облик или времена да их изведем“ (Хамлет), али и као такав недостојан дајем свој глас људскости.

Зар морамо да поново стојимо пред мртвима да бисмо се сетили живих? Зар морамо опет да се стидимо пред хумкама страдалих да бисмо се сетили образа, да бисмо поново позвали живот да уђе међу нас? Зар по ко зна који пут морамо да се сагласимо са Ахмедом Нурудином који вели: „Потапа ме страх као вода. Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса.“ Можемо ли нешто да научимо и од живих на овој земљи? Имамо пред собом средњи век, имамо манастире и књижевност, сликарство и музику, јуначки извојеване ратове на удивљење свету, имамо језик чудесан и светитеље и уметнике и научнике, наслеђе и хришћанско и прехришћанско, али данас немамо ништа. Само голи курјаци у помами лова који се размећу неукошћу, неправдом, глупошћу која се воздиже као темељ пропасти. Све нам се, захваљујући нама самима, првенствено властодршцима и подрепашима, урушава. Ништа ново под капом небеском, јер као што је одавно знано, пред политиком падају сви разлози, па чак и они савршено нелогични. Децо и старице, поучите нас милости и радости чувања човештва. 
Сав свој живот она је унела у ту руку и ту јабуку из свог воћњака које заједно расту и расту и надрастају и ову земљу и овај народ и сву земљу и сав народ и постају једна натприродна рука благости која обгрљује и теши цео свет. Њено се лице не види, не знам колико има лета, не знам о њој и њеном животу ништа, али знам да носи све оно што је новозаветна поука којом нас та милосна жена, из прадавних времена изнедрена, осењује, а коју нам благовести Христос  – Љуби ближњега свога као самога себе (Матеј 22, 36-40). Та непозната старица чиста је приврженост смислу. Распарчани смо били до сада, али нас њена надмоћ и доброта младих душа поново уједињују. Гледајући њих као да чујем, временски далек, али смислом близак, глас цара Давида: Љубиш правду и мрзиш на безакоње; тога ради помаза те, Боже, Бог Твој уљем радости више него другове Твоје. (Псалам 45, 7)

Свети Владика Николај нас, у свом делу Кроз тамнички прозор писаном у Дахауу, паметно подучава: „Тако нагло се почео био кварити народ, да је срљао неизбежној пропасти. Или пропаст државе или пропаст народа. Бог је ударао благовремено по оном што је јефтиније, да би сачувао оно што је скупље. Пропала је држава, остао је народ. Докле има кућаника биће куће, али ако нестане кућаника, ко ће обновити порушену кућу. [...] Но, дозволите да вам затрубим у уши једну страшну реч са овог светог и страшног места: ако опет будемо неваљали и богоотпадни као што смо били, удариће Бог и по држави и по народу, па ће обоје пропасти заувек. И бићемо подсмех, и прича и опомена осталима. [...] Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија, мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у палату једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца. Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови, развођени бракови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име српско, одбацивана вера, издавана светиња, продавана отаџбина.“ Ваљда нас ови људи на Костићевој фотографији барем донекле као народ оправдавају и пред лицем овог света и пред лицем Божијим. Надам се да је ово михољско лето власти.

Сетих се како ми је мајка јасно осликавала овај свет говорећи старо осведочено искуство – Код богатог на глас, код сиротог на част. На овој фотографији увиђам да је она богатија од свих нас, богатија дубином и милошћу васељене. Као и моји родитељи који су ми казивали о образу и честитости, а које, нажалост, нисам сачувао неукаљаним. Хвала им свима на учитељству о добру и Добром. 

Нека уз ову честиту жену и честиту и радошћу натопљену децу прилегну Змајеви стихови из 1869. године: „Сејмо, браћо, семе ума, / Вид’те како споро ниче... [...] Споро ниче, ал’ ваљано, / Споро, али поуздано, / Споро, али чудно, силно, / Споро, али изобилно. [...] Па та снага сад тек уста, / Та се снага сад тек јавља, / Пред њом трулеж бежи, пада / У дубину заборавља.“ (Сејмо, браћо, Јован Јовановић Змај)

Ова деца нису рукотворене, она су живе иконе Живога Бога, и нека буду такви довека са овом чудесном старицом! Њихова доброта је наш додатни штит. Само да не допустимо да нам се у срца настани злодух мржње. Онда се смрт сместила у нас и немамо чему да се надамо нити шта да бранимо. Онда смо исти као они против којих војујемо, и видљивих и невидљивих, онда смо насупрот духу који веје из ове жене, деце и јабуке. Нас, осим вере, наде и љубави, осим правде, милости и истине, осењују и ове три ствари. Морамо чувати и ми њих, морамо их бранити од оностране нечисти. Покушајмо да на њима, као на најплоднијој ораници, посејемо унутарње семе за људскије сутра. Само да чаша страдања, која су нужна, буду по мери наших снага, а остало нека Господ надомести. Свако нека да колико може, свако нека приложи своју јабуку и доста је. Свако нека да свој стоти обол на тас правде и доста је. Давно бисмо били у миру и некаквој нормалној историји (ако је могућа). Будимо барем нокат на руци ове стариве и ове деце. Но, бол нас, ипак, све сустиже.

Нека је све ово занос без покрића, нека је ово обмана без наде, нека је ово проневера уздања, нека је чак и болни пораз који може доћи, али је барем пут човеков на најмањој стази подвига ка насељу људскости, макар то било и издисање, а не у непомичном гробу предаје безнађу и безакоњу. Док не изађемо ка другом нисмо изашли ни ка себи, а ко изађе одатле тај себе никада није ни напустио. То је натприродни пут истине, хтели ми то или не. Знам да сам и сам по свему међу најнедостојнијима у свом нараштају, али сам трезвен пред сопственим грехом и трудим се да се, колико је то у мојој вољи и снази, очистим од њега и будем за сечиво ножа бољи према другима и себи. Људи на овој фотографији ме томе подучавају. 

А тек ћемо сазнати колико има оваквих жена оличених у читавим породицама и појединцима који су урадили исто што и она – дали последње да би показали Крст и жртву као темељ човечности и састрадалног живота.

Све ово може да добије и своје наличје, може да се извргне руглу, па да сва ова деца постану исти као и они наспрам којих су, али су свима на трен пружили радост и веру у човечнији и носивији дан, барем су нам уготовили предах од подземне људске тмине.

Господе, од свих тачака нашег постојања које си дао свету и човеку, само те за једну молим – за извор милости који је над сваким законом. Њега нам не одузми, него га умножи да бисмо сви, и они који су за Тебе и они који војују на Тебе, а сви кроз покајање и смирење, живи били. Ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама (Прва посланица апостола Јована 1, 8)

Овде да буде конац делу. Понављам – не знам ко је ова жена, одакле је дошла, да ли је сама или са неким, нити је то важно, јер она је све. Она је чиста света душа и чиста душа света. Бог да је удостоји Царства Небесног. Не знам ни какав ни кад ће да буде суд Његов, али верујем да је она већ тамо. Идемо за њом...

На Преображење Спасово, 
августа 2025. године

Извор: Правда