Пише: Владимир Димитријевић
КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО СУД ИНКВИЗИЦИЈЕ?
Ако се неко окоми на хришћанство као религију, увек помене инквизицију. Православни је, бар институционализовано, нису имали, али римокатолички и протестантски Запад јесте. Римокатоличка инквизиција била је образац за сваку другу.
Прво се, у времену милости, свим оптуженима нуди да се предају, дођу и исповеде своју заблуду. Затим се дотични хапсе. Кад се злочинац ухвати долазе сведоци, тајни и јавни, заштићени и незаштићени, по могућству људи из окружења осумњиченог. Још је папа Александар 1261. дао одобрење да се могу прихватити и сведочења самих јеретика.
Од друге половине 16. века појединачне пријаве су могле бити писмене и анонимне. Мада је прикривање идентитета теоријски било забрањено декретом папе Бонифација Осмог, оно је у стварности често примењивано. Анонимност оптужитеља је била критикована, јер је лако могло да дође до лажних пријава.
Осумњичени нема адвокате. Још сабор у Валенсији 1248, којим је председавао папин легат, одбио је помоћ адвоката оптуженима, јер суд је суд, а не хуманитарна установа. Да би оптужени признао да је крив, примењује се метода међу правним стручњацима позната као VEXATIO DAT INTELECTUM, то јест ОТВАРАЊЕ ДУХА, коју је одобрио папа Иноценције IV својом булом AD EXTRIPANDA. Једном речју, да не дужим, цитираћу одломак из књиге два генија западног права, господе Спренгера и Инститориса, који су у свом делу „MALLEUS MALEFICARUM“ („МАЉ ЗА ВЈЕШТИЦЕ“) објаснили како се оптуженима отвара дух: „Крвник и његови помоћници нека се припреме за испитивање на мукама, а затим нека окривљеника свуку (...) Док се справе постављају, нека судија сам или уз помоћ добрих људи подстиче оног који треба да буде изложен мукама да добровољно призна истину. Ако он неће да призна, судија га изручује крвнику и његовим помоћницима да га вежу за уже или да осети друге справе. Тада нека крвник и његови помоћници одмах похитају да то ураде, али не радосно него уплашено. Затим га, на молбу неких, треба опет ослободити, повући у страну и понудити му да призна јер ће тако, ако призна, избећи смрт.“
Ови правни стручњаци (правни?) препоручују кривцу који призна треба обећати да неће бити осуђен на смрт, а кад призна, онда довести другог иследника кога то обећање не обавезује.
Ако дуго неће да призна, онда судија користи формулу: „Ми, унапред именоване судије, одређујемо да се ти, Н. Н, наставиш испитивати на мукама, да би из твојих уста изашла истина“.
У пракси Мартина дел Риа, језуите, који је 1599. објавио студију „DISQUISTIONUM MAGICARUM LIBRI SEX“, пише: „Вештице треба убијати, ако и нису отровале ниједног човека, ако и нису нашкодиле усевима и животињама, ако и нису Некроманткиње, само зато што су у савезу са ђаволом, што се састају с њим и раде оно што се тамо ради“.( види 1)
НИСИ СУБЈЕКТ, НЕГО ОБЈЕКТ ПРАВА
Новосадски професор права, др Иштван Фејеш, подсећа:“Суд је могао започети поступак на основу било каквих гласина и других индиција.(...) Кад је утврђен corpus delicti, и започела специјална инквизиција, окривљени је ухапшен, прелиминарно саслушан и позван да докаже своју невиност. Важила је презумпција кривице. Суд је имао неограничене могућности да одреди притвор. (...) Пресуду је доносило судеће веће искључиво на основу списа, докази се нису изводили. Пресуда је могла гласити и на одређивање тортуре. У свим значајнијим случајевима, пресуда је слана вишем суду на претходно одобрење, па је тек након тога саопштавана окривљеном. Правног лека у правом смислу није било. Окривљени је имао крајње неповољан положај. Право на браниоца у истрази није имао. Затворен, сам ништа није могао учинити за свој спас. (...) Свеукупно посматрано,окривљени је фактички био лишен правног субјективитета у поступку. Он је био објект поступка.“(2)
Запамтимо: објект поступка.
ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ ИЗ 2007. ГОДИНЕ
Давне 2007. године написао сам текст о сукобима у Српској Цркви који су се тек захуктавали. Звао се, иронично, „Мудри као голубови и безазлени као змије“. Упозоравао је да сукоби у СПЦ имају потенцијал дабуду трагични по будућност целог народа и његове даље поделе.
Између осталог, цитирао сам руског философа Василија Розанова, који је својевремено писао: "Како је хришћанство, тако добронамерно према човеку, ипак дошло до инквизиције? Јер прелом са "да" на "не", прелом у убеђењима, у вери, идеалима, нигде не налазимо! Ствар је у томе што раскида нема! Не може се рећи да су 1000 година "мазили по глави", а онда "почели да спаљују". Ничег сличног! Никаквог прелома, реформације, буре: тихи дашак. Дашак, дашак, милује косу, слатко, јестиво, опет дашак, несрећа, опет слатко, још слађе, дашак, дашак, чуо се нечији вапај, али све је замрло, дашак, дашак, однекуд испадоше ексери, испадоше игле, некога су на смрт измучили, дашак, дашак, да ли је добро, да ли је лоше, све се меша, све је несхватљиво, дашак, дашак. Инквизиција је ушла у Цркву на "диференцијале"... Нико је није ни приметио! Када су оних 5–6 кардинала, који су наредили да се "спали", стварно некога "спалили", ником ни на памет није пало да одлучно пита: "Јесу ли они пали у јерес? Да ли да се од њих одвојимо?"“
И додао сам, те, 2007, и ово:“Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање инакомислећих. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: "Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња". Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове "да сви једно буду" (Јн. 17, 21). Свети Јован Златоусти вели: "Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса". Јер, због наше неслоге могу незнабожци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24). Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: "Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност".
Тога не треба да буде.
Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина.“
Тако сам писао 2007. године.
И, наравно, мој текст није имао никаквог утицаја. Као што се и могло очекивати.
ШТА ПРЕДСТОЈИ?
После свега, сада, када се спремају најстрожи судски поступци према људима у СПЦ који имају другачија политичка мишљења ( јер, не суди им се због догматике, него – тако изгледа, тако се доживљава од стране оних који гледају процесе, и националне, и судске – због оштрих критика на рачун режима Александра Вучића, подршке студентском уставобанитељском покрету и жеље да јерархија СПЦ иде путем патријарха Павла, кога је Жарко Видовић звао „брат владика српски“(3) ), остаје нам да се сетимо речи епископа Атанасија ( Јевтића ), који је, мада ни сам није увек успевао да избегне замке аргументaције ad hominem према инакомислећима, о канонима трезвено писао, а поводом лечења раскола Срба у Америци:“И још нешто: позивање само на „каноне" може постати убиствена „канонада" која разара, ако је то позивање на продужење расцепа и продубљење рана у Телу Православне Цркве Христове. Јер такво позивање на „каноне" само сведочи да је изгубљен основни дух самих Светих Канона - љубав и мир у Духу Светом, изграђивање Цркве а не настављање раздора и раскола, без битнијих разлога, којих питање је да ли је било сасвим довољних да се дoђе до овога до чега се у сваком случају није смело доћи, ни на једној страни“.( види 4 )
Свети Игњатије Кавкаски ( Брјанчанинов ) својевремено је рекао шта ће бити са хришћанским Истоком:“Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно и неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство...Хришћанство је дело, а не слово.“(5)
И додавао је:“Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе".(5)
Као кад се наслониш на дрвену кућу коју су појели термити – споља је све у реду, али наслонити се не можеш, јер се руши на први додир.
О ЧЕМУ ЈЕ ОВАЈ ТЕКСТ?
Текст који нудим на увид читаоцу не стаје ни на чију политичку страну у спору; он не позива на побуну против јерархије и поретка; он се не бави ни теологијом тужитеља, ни теологијом оптужених. ИПАК, ОВАЈ ТЕКСТ ПОЗИВА НА БУДНОСТ И ТРЕЗВЕНОСТ ЉУБАВИ, И ГЛАС ЈЕ ПРОТИВ ДУХА ИНКВИЗИЦИЈЕ, КОЈИ БИ ДА ОД ЧОВЕКА У ЦРКВИ НАПРАВИ ОБЈЕКАТ, А НЕ СУБЈЕКАТ ПРАВА. И ТО НЕ БИЛО КАКВОГ ПРАВА, НЕГО ПРАВА КОЈЕ НАМ ЈЕ ХРИСТОС ПОДАРИО СВОЈОМ КРВЉУ.
Помолимо се светом апостолу Павлу да нас умудри, јер претешка времена иду, а баш он нас је опомињао:“Јер се сав закон испуњује у једној речи, у овој: „Љуби ближњег свог као себе самог“. Али ако се међу собом кољете и једете, гледајте да један другога не истребите“. ( Галатима 5, 14-15)
УПУТНИЦЕ ( 2. АВГУСТ 2025. ГОДИНЕ)
1.Ugovor s đavlom : procesi protiv čarobnjaka u Evropi a napose u Hrvatskoj / uvodne studije napisao, dokumente priredio i tumačenjima popratio Vladimir Bayer, drugo izdanje, Zora, Zagreb 1969.
2.https://zbornik.pf.uns.ac.rs/wp-content/uploads/2018/08/doi_10.5937_zrpfns48-7570.pdf
3. drustveniudar.com/svestenik-bez-crkve-sasa-petrovic-i-americki-projekat-raskola-u-spc/; vreme.com/vesti/slucaj-blagoja-pantelica-kako-je-teolog-postao-trn-u-oku-spc-a-a-kriminalci-nisu/; teologija.net/odgovor-patrijarhu/; n1info.rs/vesti/dva-teologa-pred-crkvenim-sudom-slobodna-misao-je-izgleda-veci-greh-i-od-silovanja-i-od-pedofilije/
4. Еп. Атанасије (Јевтић): Знак препоречни, Београд, 1994., интервју „Пролеће је бурно и ветровито“
5. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/931-averkije-kad-so-obljutavi-1
Извор: Правда
