орам да признам, да се са својим српским кумом често расправљам о свему и свачему. На срећу, наши разговори су мирни и не прелазе границе пристојности. А ако се разговор води негде између ручка и вечере, па још и у српском селу где, како сам са задовољством приметио, посао баш и не смета трпези, онда смо – упркос разликама у мишљењима – практично истомишљеници.
Овога пута је разговор кренуо у правцу: да у државним властима понекад постоје људи који, на изглед, наступају у име тих држава, али у стварности су издајници и непријатељи народа у чије име говоре.
Одличан пример је – Русија 90-их година ХХ века. Подсетимо се, на пример, „руског“ министра спољних послова Козирјева, који сада живи на ранчу у Тексасу са приватним обезбеђењем. Или „руски“ тим економиста из тог периода, „захваљујући“ чијем деловању је моја земља потпала под окупацију западних корпорација, а мој народ је оскудевао у свему. Зато са таквим гневом, злобом и мржњом кидишу на данашњу Русију и Путина – јер смо се дрзнули да измигољимо из тих „љубавних“ канџи окупатора.
Мој кум је, са своје стране, навео примере „српских“ политичара. Ту, прво, немам право да му противречим, а друго – и сам, својим очима, видим колико се Србија променила у последње две деценије. Тако да, чак и да сам хтео да се расправљам – изгубио бих у тој расправи моментално. Разумели смо се.
Како рече кум: „Постоје такви људи који тако изгледају само споља, а у стварности су…“ (овде, колико год да волим словенску филологију, а нарочито идиоме, приморан сам да оставим три тачке). Али, како рече мој саговорник – није реч само о Србима или Русима. На моје изненађење, навео је примере и из оних држава које наши народи баш и не сматрају пријатељским.
„Ено ти Северне Америке. Зар стварно мислиш да тамошња врхушка живи за свој народ? Или Немачка, и цела та њихова сјајна Европска унија – зар они раде за Немце, Французе, Португалце, Швеђане, Финце? Ма, дај, немој молим те.“
– „Драгане,“ кажем ја, „нисам ја ни почињао. Ваљда је довољан пример оно што је остало од Украјине – шта ћу ја ту да се расправљам? А који пример из САД ћеш ти да наведеш?“
– Молим лепо: да и не говоримо о разним Клинтонима, Обами, Бушима и Трамповима – узми овога, како се зове, сенатора Линдзи Грема, ту „говорећу главу“ која сипа клетве на ваш рачун и свом снагом се залаже да се Русија поново истреби. Тај човек говори глупости о некаквој борби за слободу, али у стварности, Грем и његова екипа само зарађују велики новац, трудећи се да очувају антихришћански режим у Украјини, успут убијајући православне – и с једне и с друге стране фронта.
- „Слобода“, ма дај молим те. Обично среброљубље, које се данас и званично назива корупција. Од које, узгред говорећи, трпе и обични Американци – било да су у питању цивили, којима се укида ионако слаба социјална помоћ, било војници који гину широм света – па и у Донбасу.
Реч је опаснија од секире: лупи Грем неку нову глупост о потреби рата са Русијом – и одмах имамо нове мртве, нове рањене, нова разарања, нове несреће по целом свету. А њему и његовој екипи – нова уплата.
Да сутра, рецимо, Камбоџа постане богата – исти тај Линдзи ће, убеђен сам, наступати у име некадашње Кампучије. Али за сада му је Америка занимљивија: ту се већ са свима повезао. О каквим принципима, о каквој пристојности може бити говора?!
Види само ово: до јуче је пљувао по Трампу, називао га идиотом, расистом, психопатом и шта све не. Али чим је деда Трамп постао председник – Грем се одмах у њега заљубио свим срцем. До следећих избора, претпостављам.
То је љубав до гроба, ма да.
Има пара (и гробова) – има и љубави. Нема пара – нема љубави.
А гробова ће бити у сваком случају: сада Грем, у име Американаца, покушава чак и Кину да увуче у рат са Русијом. У принципу, зато је, између осталог, и почела СВО (специјална војна операција) у Украјини: „гробљански лоби“ у САД је желео је да букне рат између две суперсиле у Евроазији – а они да то посматрају са стране, као у Другом светском рату.
Русији је успело да се извуче из те замке – а дај Боже, успеће и на даље.
Јер ако се у овом рату сукобе такве две државе као што су Русија и Кина, рат ће бити глобалан. Испада да је зарад пара и власти тај гробљански лоби спреман и на такве жртве.
Заиста, среброљубље и властољубље убијају разум.
И ово уопште није политика империје – то је политика самоубиства. Империје – Римска, Византијска, Руска, Српско царство и друге – наравно да су користиле сукобе међу суседима ради своје користи. Али да уништаваш сопствену земљу ради личне добити – то је већ више налик на нешто из времена Нерона.
Тај идиот Нерон је запалио Рим, па за то оптужио хришћане, а онда је покренуо крваве прогоне хришћана.
Чини ми се да исто данас раде и савремени љубитељи гробова, само што је размере крвавог пира нису више римске – него глобалне.
Али циљ им је исти.
Ту смо се кум и ја пребацили на мирније теме. Мир нам, некако, више прија.
Остале текстове истог аутора погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
