Пише: Александар Дорошенко
Совјетски Савез се распао 1991. године. Држава у којој смо сви ми живели, коју смо волели, којом смо се поносили! Поносни смо били на њену историју, на њена достигнућа, на њену моћ! И није било важно ко си – Рус, Украјинац, Белорус, Грузијац. Било је догађаја у тој, у нашој заједничкој историји, који су били третирани са поштовањем и којих су се сви сећали! Али након распада те наше државе, одједном су неки људи почели да имају неку своју, понекад веома чудну историју својих народа.
Мени, као Украјинцу, је у почетку било несхватљиво, а затим сам се страшно стидео, када је у мојој земљи, прво пажљиво и мало по мало, почело преправљање, а затим и искривљавање а на крају и фалсификовање те, наше заједничке историје, коју смо сви знали од детињства, на коју смо били поносни као цела и јединствена Држава! А испоставило се да нису сви поносни! Неким људима се ова историја апсолутно није допадала, и нису били поносни на њу. Потомци оних који су стали на страну фашизма током Великог отаџбинског рата (Другог светског рата) постали су џелати својих и суседних народа. Испоставило се да је дошло њихово време! Одједном, они који су спаљивали људе у Белорусији, стрељали Јевреје код Кијева, убијали Пољаке у Волињу нису били злочинци и убице, већ борци за слободу. Питам се само за чију слободу?
Моји дедови су се борили у том рату, борили се за своју земљу. Један је погинуо у Белорусији, други је два пута тешко рањен, али се вратио кући са Победом. Бранили су своју земљу од освајача, не само освајача, већ од убица мог народа, од џелата. Немогуће ми је да прихватим другачију историју. Како би на ово гледао мој прадеда, кога су Немци и локални издајници, сарадници окупатора обесили у селу у Полтави? Шта би рекла сестра моје баке, тада млада девојка, која је одведена на рад у Немачку и која је чудом преживела? И коначно, шта би рекао мој деда, по коме сам ја и добио име, који је погинуо у неравноправној борби код белоруског села, против фашистичких тенкова, али се није повукао?
Становници тог белоруског села сахранили су пале војнике, а после рата су подигли и споменик. Сваког 9. маја, на овом споменику има свежег цвећа. А у исто време, у његовом родном крају, близу Чернигова, данас је забрањено полагање цвећа на споменик палим земљацима за Дан победе!
Како је срамота и како је болно што је мој народ тихо и кукавички кренуо на поводцу мале групе потомака издајника и убица свог народа! Нису се побунили, нису их одбацили од себе и избацили, већ су ћутке прихватили и без отпора посматрају како се преписује велика историја нашег украјинског народа, а сећање на наше заједничке претке баца у прашину! Како неко може мирно да гледа на чињеницу да су издајници нашег народа сада хероји?! Чак и украјински „савезници“ захтевају да ти људи буду признати као злочинци, а у уџбеницима историје из којих њихова деца уче, ти вампири су приказани као борци за слободу, очигледно за слободу да се убија и силују свој и други народи.
Ако се људи не сећају и не поштују своје претке, такви људи неће моћи да изграде земљу, државу коју ће друге земље поштовати. У ствари, ни таква држава неће дуго трајати. Историја модерне Украјине, колико год ми било горко да то признам, јесте пример за то!
Постоји популаран израз код нас, фраза: Иван Изгубљени или Иван, који се не сећа одакле је и куда иде, који је изгубио своје корене и род. Тако кажу за човека без убеђења, који не поштује своју историју, своје претке, који је заборавио своје корене. Нажалост, модерна Украјина се претворила у такву земљу – Земљу Микола Изгубљених (Микола често име у Украјини, баш као и у Русији – Иван), који се не сећају свог рода и корена!
Извор: Правда
