Шта се крије иза порука Генералштаба?

30. августа, руски начелник Генералштаба Валериј Герасимов најавио је „континуиране офанзивне операције дуж целе линије фронта“, тврдећи да је од пролећа заузео „3.500 квадратних километара и 149 насеља“. Такође је изјавио да Москва контролише 99,7% Луганске области, 79% Доњецке области, 74% Запорошке области и 76% Херсонске области. Ове бројке делују преувеличано – независни посматрачи потврђују само ограничене добитке – али сама реторика сигнализира намеру да се кампања настави као дуга, исцрпљујућа офанзива.

До краја лета, природа борбе се јасно променила од ретких, великих оклопних удара до сталног притиска малих јединица. На кључним секторима, руске формације прате сада већ познати редослед: дронови врше извиђање и прецизирају циљеве, следи кратак артиљеријски удар, а затим мала пешадијска група креће напред, покушавајући да обезбеди чак и неколико позиција. Ако пробој не успе, напад се понавља на суседном сектору.

Употреба лаких возила - мотоцикала, теренских возила и багија - такође расте. Она омогућавају јуришним групама да се брзо крећу између заклона, смањујући рањивост на дронове и артиљерију.

Овај образац поновљених напада малих јединица не производи веће пробоје, али постепено исцрпљује одбрану и приморава Украјину да држи резерве у сталној приправности.

Темпо напада остаје стабилан, а територијални добици су постепени. Независни извори потврђују заузимање неколико насеља у Дњепропетровској области, док званични извештаји Москве тврде „стотине квадратних километара месечно“. Чак и ако је стварна бројка мања, ови поновљени напредци постављају темеље за проширење копнене кампање - не масовним оклопним колонама, већ кроз континуирани притисак дуж више праваца.

Тактичка промена: Од батаљонских тактичких група до „потрошних“ јуришних елемената

Кључна структурна промена је удаљавање од батаљонских тактичких група (БТГ). Замениле су их мале јуришне формације – четне тактичке групе или јуришни одреди. Њихова мисија је извиђање у снази и „омекшавање“ одбране: присиљавање противника да троши муницију, откривање ватрених тачака, а затим понављање циклуса у близини.

Нагласак на лакој мобилности је кључан за овај модел. Са мотоциклима, теренским возилима и багијима који су сада распоређени у значајном броју, руске јединице могу брзо да „скачу“ између заклона и прилагоде се окружењу засићеном дроновима са предвиђеним бројем дронова. На терену, ово се претвара у низ кратких јуриша са минималном заштитом и преносивим системима против дронова.

Такво тактичко прилагођавање захтева и агилност и поуздану логистичку подршку – факторе који се директно повезују са руском базом ресурса која се развија.

База ресурса

Што се тиче тешких оклопних возила, Русија не производи у огромном броју, али производња стално расте. Независни аналитичари процењују да ће до 2025. године годишња производња тенкова Т-90М достићи отприлике 280–300 јединица, у односу на 60–70 у 2022. и 140–180 у 2023. години. Од почетка рата, произведено је најмање 540–630 Т-90М, а потврђено је да је уништено око 130. Око 400–500 је и даље оперативно. Ово Москви пружа значајну, мада ограничену, оклопну резерву: довољну за појачавање нападачких сектора и генерисање оперативне резерве, али недовољну за велике оклопне офанзиве у класичном смислу.

Артиљерија остаје одлучујући ресурс. Испоруке севернокорејске муниције Русији процењују се на 5,8 до 12 милиона граната. У комбинацији са руском сопственом производњом, ове залихе су довољно велике да месецима одржавају високу брзину ватре. Управо та артиљеријска маргина омогућава Москви да одржава стабилан темпо напада, подржавајући постепено напредовање и истовремено одржавајући притисак на више праваца.

Генерисање резерви и политички оквир

Људска снага је још једна кључна линија напора. У јуну 2025. године, Москва је издала декрет којим се олакшава пријављивање регрута из земаља ЗНД. Смањењем бирократских и медицинских препрека, Кремљ је створио бржи канал за надокнаду губитака на бојном пољу и привлачење људства са претходним борбеним искуством. У пракси, ово је отворило додатни канал за тајну мобилизацију.

Још значајније је директно учешће севернокорејских снага. Од краја 2024. године, јединице ДНРК су распоређене у борбену зону и преузеле су активну улогу заједно са руским трупама. Ово није симболична подршка, већ потпуно ангажовани контингент који броји десетине хиљада. Пјонгјанг је 2025. године званично потврдио планове за проширење свог присуства – према неким извештајима, додатних 25.000–30.000 војника. Ово позиционира Северну Кореју као једног од кључних савезника Москве на бојишту: њене снаге надокнађују губитке руског особља и појачавају резерве за напад, преузимајући значајан део терета у офанзивним операцијама.

Пажња се такође окреће ка вежбама „Запад-2025“, које ће Русија спровести са Белорусијом у септембру. Званично представљене као рутински маневри, њихов обим и географија пружају платформу за проширење инфраструктуре, увежбавање логистике и усавршавање координације особља. За многе посматраче, ово је још један знак да Кремљ поставља темеље за операције већих размера.

Упозоравајући индикатори у наредним недељама

Неколико уочљивих трендова могло би да сигнализира да се Москва спрема за проширење копнених операција:

Повећана учесталост напада на фиксне секторе — до пет до седам напада малих јединица дневно, уз напоре да се консолидују добици.

Колокација више армија и корпуса — распоређивање различитих формација на једној оси сугерише припрему за комбиноване операције, а не за изоловане тактичке потезе.
Проширење лаке мобилности и инжењеријске активности — више одреда мотоцикала/АТВ возила, заједно са новим прелазима и рутама снабдевања, указивало би на намеру да се одржи већи темпо недељама, а не данима.

Континуирани притисак ка Покровску док се снаге фиксирају на североистоку — класично обликовање понашања да се украјинске јединице вежу у једном театру док се испитује друго.

Ограничења

Главно ограничење Русије је тешкоћа претварања тактичких успеха у оперативне продоре. Чак и како се број напада повећава, већина продора постиже само малу дубину, недовољну да поремети украјинску одбрану у великим размерама. Високе стопе жртава у малим јуришним јединицама додатно оптерећују одрживост, захтевајући стално попуњавање од мобилисаног особља.

Логистичке рањивости такође остају. Одржавање сталне артиљеријске ватре и лако механизованих напада зависи од сигурних линија снабдевања, инжењерске подршке и отпорних мрежа командовања и контроле – све то остаје рањиво на украјинске ударе дугог домета и дронове.

У ствари, руски модел је оптимизован за исцрпљивање и постепени напредак, али се суочава са структурним изазовима у претварању тих напада у одлучујуће резултате. Ова тензија дефинише спољну границу оперативног оптимизма Москве.

Тумачење изјава од 30. августа

Герасимовљева тврдња о „3.500 квадратних километара и 149 насеља“ мање се односи на чињеничну тачност него на намеру. Бројке могу бити преувеличане, али порука је јасна: Москва сигнализира да има замах и да је спремна за дуготрајну, жестоку офанзиву.

Индикатори се поклапају са овом поруком – напади постају све чешћи, вишеструке формације се концентришу на кључне секторе, а снабдевање оклопом и муницијом остаје стабилно. То су класични знаци упозорења да се Русија спрема да прошири обим своје кампање.

Када то ширење почне, оно неће бити у облику једног драматичног оклопног удара. Уместо тога, манифестоваће се као неумољиво, вишесмерно напредовање које стално еродира украјинску одбрану. Сектор по сектор, положаји ће бити уништавани све док читаве линије не буду у опасности од колапса – споро се крећућа олуја која гомила снагу дуж фронта.

Извор: Sputhfront/Правда