Србија се задужује код Европске инвестиционе банке (ЕИБ), Међународне банке за обнову и развој, Немачке развојне банке (КфW) и Француске агенције за развој.
Од Европске инвестиционе банке држава позајмљује 100 милиона евра за модернизацију железничке пруге Ниш-Димитровград.
Финансијски уговор између Србије и Европске инвестиционе банке открива један важан податак: цена модернизације пруге Ниш–Димитровград готово се удвостручила од прве процене вредности пројекта из 2017. године. Тада је пројекат процењен на 268 милиона евра, а данас та цифра достиже чак 502 милиона.
Србија је од Европске инвестиционе банке већ узела 2018. године кредит у износу од 134 милиона евра за модернизацију ове пруге, а сада повлачи остатак од 100 милиона евра.
Од нове цене коштања од 502 милиона евра, 234 милиона евра обезбеђује се кредитима ЕИБ, 162,08 милиона евра из буџета Србије, а 105,92 милиона евра је донација Инвестиционог оквира за Западни Балкан (WБИФ).
Затим, Србија се задужује и код Међународне банке за обнову и развој у износу од 27,2 милиона евра за модернизацију пореске управе која годинама кубури са недостатком радне снаге па је циљ модернизације да растерети радника и пренсе део посла на машине.
Задужујемо се и код Немачке развојне банке (КфW) у износу од 135 милиона евра за реформу сектора енергетике и заштите животне средине.
Србија је два зајма узела и од Француске агенције за развој. Први кредит, у износу од 12 милиона евра, намењен је Електромрежи Србије за реконструкцију и дигитализацију постројења РП 110 кВ Панчево 1, при чему држава преузима улогу гаранта.
Други, знатно већи зајам од 135 милиона евра, одобрен је за спровођење политике зеленог раста. Реч је о другој кредитној линији, јер је држава раније већ повукла једну траншу и истом износу од 135 милиона евра.
„Јавни дуг од доласка актуелне власти више него удвостручен“
Економиста Божо Драшковић оцењује да економска политика коју у последњих 12-13 година води Александар Вучић, а не Влада Србије, заснива се на сталном увећању задужености државе. Како наводи, јавни дуг Србије је у том периоду више него удвостручен.
„Ако је јавни дуг након што је он дошао на власт износио око 14 милијарди евра, данас се попео на око 40 милијарди“, каже Драшковић за Данас.
Истиче да је јако важно и од кога се Србија задужује. Према његовим речима, када се Србија задужује код Кинеза, Арапа или на међународном финансијском тржишту емисијом обвезница, тада не постоји никаква контрола трошења тих средстава.
Кредитори се, како наводи, не интересују за то како ће новац бити употребљен, већ гледају искључиво своју рачуницу ризика и потенцијал наплате дуга.
„Њих не занима ни ако се новац троши коруптивно, ни ако се користи потпуно непродуктивно. Докле год у Србији постоји нека имовина или економски потенцијал из којег могу да ‘исцеде’ повраћај кредита и камата, они ће давати новац“, наводи Драшковић.
Задужење за инфраструктурне пројекте, каже Драшковић, није спорно, али јесте спорно по којој цени се плаћа та инфраструктура.
„Код нас је уобичајено да се узме кредит и крене с пројектом вредним 700–800 милиона евра, а да он на крају кошта милијарду и по, као што је то, на пример, случај са Моравским коридором. Емпиријски подаци показују да се новац троши неодговорно и непродуктивно, а дугови остају“, истиче наш саговорник.
Драшковић указује да је другачији приступ трошења средстава када се кредити узимају од европских инвестиционих фондова или развојних банака, јер подлежу строжој контроли, што, по његовим речима, смањује простор за корупцију.
Међутим, и у тим случајевима, упозорава Драшковић, постоји потенцијални проблем.
„Та средства често носе једну ‘отровну пилулу’. Не верујем да развојне банке Немачке или Француске дају средства тек тако, она су циљана и наменски усмерена. На пример, улагања у енергетску инфраструктуру, попут преноса електричне енергије, могу бити повезана с пројектима попут отварања рудника Јадар, који је од интереса за европске компаније, а не нужно за Србију“, наводи.
Иако признаје да у тим случајевима постоји позитивна страна због мање могућност злоупотребе новца, Драшковић подвлачи да су ти пројекти често више у служби интереса ЕУ него саме Србије.
„На крају крајева, све ово говори о једном много дубљем проблему: Србија нема сопствену акумулацију да би финансирала инвестиције које су јој потребне“, закључује Драшковић.
Да ли смо стварно морали да се задужимо за модернизацију пореске управе?
На питање да ли смо морали да се задужимо за модернизацију пореске управе у износу од око 27 милиона евра, Драшковић одговара да је то занимљив случај који показује да се кредит формално даје за модернизацију, али се суштински користи за куповину опреме и то обично из земље кредитора.
„То значи да се кредит враћа кроз генерисање тражње за робом која долази обично из земаља кредитора“, објашњава.
Додаје да се у таквим аранжманима често тачно одређује од кога ће се опрема купити – обично од произвођача из ЕУ или САД.
„Даће вам кредит за модернизацију, али ће се тај кредит вратити назад куповином строго дефинисаних услова од кога ће се купити опрема и тако ће се новац вратити назад. Неће вам дозволити да, рецимо, купите једнако квалитетну опрему од кинеских произвођача, јер ће се под изговором безбедности то прогласити неприхватљивим“, закључује Драшковић.
Отплата
Када је реч о отплати ових кредита, зајам за модернизацију пруге Ниш-Димитровград ће се отплаћивати 25 година, а каматна стопа ће се одређивати приликом повлачења сваке транше посебно, уз могућност избора фиксне или варијабилне каматне стопе.
За модернизацију пореске управе, полугодишња отплата зајма биће 15. априла и 15. октобра сваке године, а рок доспећа је десет година, укључујући грејс период од три године, уз отплату главнице у једнаким ратама, од којих прва доспева 15. октобра 2028. године, а последња 15. априла 2035. године.
Када је реч о кредиту за ЕМС, одобрен је на 15 година, укључујући грејс период од пет година, тако да се главница отплаћује у 20 једнаких полугодишњих рата (прва рата главнице доспева на плаћање 10. фебруара 2030. године, а последња 10. августа 2039. године).
Јавни дуг Србије према подацима Мнистарства финансија је на крају јула износио 38,3 милијарде евра и био је на 43,4 одсто процењеног БДП-а за ову годину.
Извор: Нова економија
