Током претходних једанаест месеци студентски протести прошли су кроз више етапа – од свакодневних петнаестоминутних блокада раскрсница и саобраћајница широм земље, преко блокада Универзитета, па све до повремених масовних грађанских окупљања. Данас, месец дана пре него што ће се обележити година дана од пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, а и даље без одговора на питање “ко је одговоран?”, чини се да су протести у последње време утихнули.
Масовна окупљања у Београду, Нишу и Новом Саду током протеклих месеци обележила су годину иза нас. Она су донела и препознатљиве слике које су обишле регион и Европу, од нетачних процена бројности које је саопштавала власт, преко фотографија Трга Славија препуног људи, па до случајева насиља над демонстрантима. Упркос свим притисцима, студентски протести, према оцени многих, успели су да мобилишу грађане и окупе их око истих захтева.
Од самог почетка створена је конфузија око наратива о испуњењу студентских захтева, будући да је власт у више наврата излазила са контрадикторним информацијама. Такав приступ додатно је продубио атмосферу неповерења у јавности, због чега су бројни аналитичари закључили да се криза не може разрешити без одржавања избора, јер једино тај процес може повратити поверење грађана у институције и политички систем.
Као једна од највећих препрека демонстрацијама показала се спољна подршка актуелном режиму. Европска унија месецима није давала конкретну реакцију на догађаје у Србији, што је изазвало негодовање домаће јавности и довело до приметног пада популарности ЕУ међу грађанима.
Међутим, последњих недеља из Брисела стижу јасније поруке режиму Александра Вучића. На то указује и интерни процес контроле који Европска народна партија (ЕПП) спроводи у вези са улогом Српске напредне странке (СНС) унутар те партије, након што је председник Вучић јавно вређао функционере Европске зелене партије (ЕГП).
Наши саговорници салжу се да је дошло до застоја у последњим недељама, истичући, међутим, да коилико год они били важи, протести нису једини елемент шире борбе против режима.
Дејан Бурсаћ, научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију, сматра да је ствар чисто организациона и подсећа да су на свим факултетима који су били или су још увек у блокади тренутно у току испитни рокови. Он истиче да је реч о акумулираним роковима из целе прошле године, којих има шест или седам заредом, а који трају током септембра и доброг дела октобра.
– Мислим да се већина студената сад бави тим како да положе неке испите и остану у том статусу студента. А онај мањи део студената који нема тај терет или га лакше подноси бави се питањима везаним за изборе, односно за студентску листу – објашњава, додајући да управо из тог разлога се чини јавности да нема неких великих протестних активности већ неколико недеља од кад су завршени они протести у Новом Саду.
Бурсаћ истиче да је чињеница мањак протеста и конкретних акција утиче на енергију и мобилизацију јавности. Он сматра да би у студентском покрету требало да размишљају о подизању те енергије пред оно што се очекује 1. новембра, када ће бити одржане велике комеморације због 16 жртава катастрофе у Новом Саду.
Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли, оцењује да су протести, осим видовданског изузетка, након мартовске кулминације ушли у фазу стагнације и постепеног опадања. Сматра да је то у извесној мери и природно и очекивано, делом због замора учесника, а делом због све израженијег лутања и нејасноћа око тога којим правцем би протести требало да се развијају.
– Такође, мислим да су и летошњи инциденти, напади на просторије и истрајавање на тоталној блокади факултета (за шта више није било већинске подршке ни међу професорима, ни међу студентима), ма колико можда тренутно подизали адреналин, у суштини били штетни и контрапродуктивни са становишта борбе за смену режима, јер је Вучић те сцене искористио да се пред спољним факторима представи као „жртва“ и „фактор стабилности“ – објашњава наш саговорник.
Он закључује да су протести само један, мада важан, део укупне антирежимске борбе, али сматра да је уместо свакодневних блокада и “хаотичног јурцања са полицијом потребан ресет на мирна и масовна, али периодична окупљања”. Према његовим речима, такви скупови би показали слогу, одлучност и истрајност антирежимског фронта, што се у последње време прилично изгубило.
Аналитичар Миљан Младеновић каже да је његов лични утисак да се за годишњицу пада надстрешнице спрема велико окупљање и да су сва светла тренутно уперена ка том догађају. Он наводи да после толико времена није реално очекивати свакодневна и веома посећена окупљања и подсећа да је слично расположење као сада било примећено и крајем пролећа, када је деловало да ће лето „прогутати“ тај налет протеста.
– Видовданско окупљање тада је показало да до тога неће доћи. Става сам да стотине хиљада људи које су излазиле на протесте нису одустале од подршке студентима, нити изгубили вољу и веру у промену, што је у претходним циклусима протеста сигурно играло кључну улогу, већ се сада природно после толико времена мења темпо протеста – закључује Младеновић.
Извор: Данас.рс
