Пише: Владимир Кршљанин
Хришћанима је било страно свако насиље, али су их свим средствима прогонили, па је њихово пожртвовање постало особина коју до данас имају непобедиви – Руси и Срби, али и свети.
Константин Велики је зато спојио Ромејско царство и Цркву Христову. Морао је да направи практичне компромисе, али у темеље учења није дирао. Живот раних хришћана више није био обавеза, него идеал, који се чува у манастирима. А Васељенски Сабори су заокружили Символ Вере и Нови Завет. Ромејско царство је било најдуговечнији темељни државни пројекат хришћанске цивилизације.
Они незадовољни добром – љубављу и друштвеном правдом, на самом почетку су објавили своје јеретичке позиције. Већ је Јулијан Отпадник дефинисао „завади па владај“ као врхунски принцип злочиначког Запада и тако је остало до данас.
Западни јеретици су, газећи људску заједницу, људске животе и људско достојанство, третирајући човека као средство, а не као дете Божије и највиши циљ, покренули историјску кланицу – крсташке, верске, колонијалне, светске, локалне, грађанске и идеолошке ратове, са циљем да групице злочинаца заувек владају светом.
Успели су да сруше Ромејско царство, али се из његовог пепела уздигло, најпре српско, а онда и руско царство, највећа многонационална држава свих времена, Трећи Рим. Четвртог бити неће.
Угњетени, они под влашћу западних злочинаца, морали су да се ослобађају насилном побуном, али је владајућа врхушка увек успевала да помоћу „завади па владај“, релативизује и узурпира резултате побуне. Ипак, достигнућа побуне су се ширила светом, понекад изобличена од стране врхушке.
Најпре нам је Француска револуција донела принципе и слогане „Слобода – Једнакост – Братство“, као водеће, иако никада до краја остварене, за све политичке теорије последњих пар векова.
Затим се појавила комунистичка идеологија, као покушај да се праведна организација друштва научно заснује. Иако настала на Западу, комунистичка идеологија је своје највеће револуције остварила у православној Русији и конфучијанској Кини, земљама у којима је народ својом вером, културом и традицијом пружао највећи отпор злочиначком утицају који их је запљускивао са запада. Важно је приметити да су све велике револуције, које су предводили комунисти, избиле у време великих ратова које је покретала западна олигархија.
У основи, сви позитивни идеали и вредности којима су се руководиле побуне и револуције, долазили су из Христовог учења, а пожртвовање које су револуционари испољили, донело им је победу.
И тако је ХХ век постао век светских ратова и социјалистичких револуција. Сви највећи песници – пророци тог века били су комунисти: Мајаковски, Јесењин, Лорка, Алберти, Елијар, Арагон, Неруда, Хикмет…
Данас су предводнице Новог света две највеће социјалистичке земље: православна Русија и конфучијанска Кина. Светска већина није под њиховом доминацијом, него је са њима у загрљају.
Када су нам рушили социјализам, многи код нас су погрешно помислили да је то зато што је он мање економски ефикасан од западног капитализма. Каква заблуда! Проблем је био у „завади па владај“, односно са запада увезеној конфликтности. Данас видимо, а најубедљивији доказ су нам Русија и Кина, да је конкурентна привреда у држави која служи народу, далеко ефикаснија од такве привреде у држави која служи олигархији.
Сем тога, Русија и Кина, то се ове године показало снажније него икад, инсистирају на глобалним тековинама победе над фашизмом и међународном праву утемељеном у Повељи УН. Оне такође инсистирају на неконфликтности, а њихова огромна војна моћ и пожртвовање гарантују да ће светом ускоро завладати трајни мир.
Запад је у агонији и треба му помоћи да преживи. И састанак на Аљасци и самит у Тјенђину су показали да су Русија и Кина на то спремне, јер раде у интересу човечанства, знајући да ће свака нација највише постићи управо у хармоничним, демократским односима са осталим нацијама.
А за нас, две поуке. Прво, нипошто не смемо наседати на нове лево-десне подметачине. Можете ли да замислите „воук“ и „ЛГБТ+“ оријентисаног комунисту? Или православног „десничара“ који је расиста? Појмови „лево“ и „десно“ никада нису били теоријски, већ само вештачки подстрекачи унутрашњих конфликата, неопходни само за „завади па владај“.
И друго, најважније. Србија је, са Русијом, вековна историјска луча, али и мета и херој и Великог рата, и Антифашистичког рата, и овог садашњег Светског хибридног рата. Обавезни смо да славимо своје хероје, одбранимо свој народ и територије, уђемо у савез са Русијом и тако заузмемо заслужено место у Новом свету, које нам гарантује правду и опстанак, развој и напредак.
Извор: srbratstvo.rs
