Пише: проф. др Зоран Кинђић, портал "Живот Цркве"
Уверени да у религији која проповеда љубав, смирење и међусобно праштање не би смело да буде испољавања приземних људских страсти, поготово међу владикама који су положили монашке завете, неки од њих доживе озбиљно разочарење и дођу у искушење да од свега дигну руку, јер им се чини да је и у Цркви заправо све исто као и у свету. Да је у неку руку све исто, ако се под тим подразумева да нам искушења најчешће долазе од оних из наше најближе околине, свакако је тачно, али мирјани ипак очекују да би одговор на та искушења од оних који носе монашку расу ипак морао бити другачији од оног који у ово наше оскудно време, с тугом, сви запажамо.
Ма колико данас било мучно суочити се са чињеницом посвађаног клира, не треба идеализовати ни прошла времена. Људска природа је слаба и склона греху па не чуди што повремено долази до сукоба, како у манастирима тако и на црквеним саборима. Ако је неко без довољног самокритичког отклона од властитог становишта, ако је исувише уверен да заступа истину и правду, ако у себи нема довољно љубави за ближњег, лако ће доћи у конфликт са супротним мишљењем. Нажалост, сукоби између владика често се преносе и на вернике, штавише они се у тим сукобима, готово по правилу, понашају са много више страсти, те није ретка појава нескривене мржње међу њима, много веће међусобне одбојности него према онима који грешно живе изван Цркве. За разлику од владика чији сукоби плану па утихну, који се повремено мире и мењају савезнике, верници често веома дуго истрајавају у тим преузетим сукобљавањима, при чему је њихово опредељивање за одређену страну често ствар површног утиска.
Да бисмо, макар мало, допринели смиривању страсти међу верницима, није наодмет подсетити да сукобљавања у Цркви нису карактеристична само за наше смутно време, да мало ко од нас има до краја уобличено становиште те да, сходно томе, треба имати више разумевање за ближњег, оставити му могућност да се покаје, уколико греши, да се у мукотрпном процесу преумљења и очишћења временом преобрази. Наиме, тешко је с поуздањем изрећи о било коме крајњи суд, не само зато што не располажемо способношћу таквог увида него и зато што је живот динамичан, те се људи мењају, неко узраста неко духовно пада. Као што је познато, о нечијем оностраном одредишту одлучује стање његове свести у тренутку смрти. Када бисмо о онима које данас прослављамо као светитеље просуђивали на основу њихових појединих ставова и поступака, вероватно бисмо били престроги и неправедни, јер много значајније од њихових евентуалних мањкавих речи и дела је обожено стање њиховог бића.
Као што је познато, и Св. Николај Српски и Св. свештеномученик Платон Бањалучки прослављају се у нашој Цркви. Сходно томе, могло би се помислити да су као савременици гајили узајамну љубав. Међутим, њихови односи су били далеко од хармоничних. Познато је да је епископ Платон Јовановић у Битољу, на празник Св. Николе 1939. године, током празничне проповеди са амвона, пред запрепашћеним верницима изрекао тешке оптужбе на рачун владике Николаја, назвавши га расколником, секташем и јеретиком. Како извештавају новине, епископ Платон је том приликом устврдио да је Николај мрзео православну царску Русију, да због свог школовања на Западу одавно ради против православља. Осим тога, сугерисао је да је местимично потписивање списа са докторском титулом знак Николајеве гордости, уз опаску да у духовном смислу та титула не вреди ништа, штавише да Николај „хоће да постане идол па да му се клањају“. Упозоривши присутне да међу њима има оних који му се већ клањају као идолу, истакао је да након његове беседе сада сви имају поуздан оријентир у то „ко је он и шта је он“, те да сходно томе треба да се убудуће понашају. Наговестивши да ће отићи из Охридско-битољске епархије, којом је управљао као администратор, како би тим чином помогао Николају да се „врати на прави пут“, да више не искривљује православље, своју проповед закључио је речима да „ради у духу закона и правде, и да као велики хришћанин не може а да се не бори против зла“. Као знак протеста због таквих крајње непримерених речи, велики број верника, који је иначе гајио дубоко поштовање према вољеном владики Николају, није пришао епископу Платону да прими нафору, а пола наставника из Богословије није отишло на његову славу.
На ове оптужбе владика Николај није одговорио, упркос инсистирању новинара, али јесу његови поштоваоци. Не знамо да ли се временом променило изразито негативно Платоново мишљење о владики Николају, али светост се достиже и мучеништвом па су несумњиво у Царству небеском измирена ова два наша позната светитеља.
Критикујући склоност људи да олако преузимају становишта својих сродника или особа од духовног угледа, Св. Николај Српски наводи да ни Кирил Александријски није одолео тој људској слабости те је од свог сродника патријарха Теофила, чије мишљење су многи уважавали, преузео крајње негативан став о Св. Јовану Златоусту. Српски Залатоуст о томе пише: „Патријарх Теофил никако није волео св. Јована Златоуста, и до смрти остао је његов огорчени противник. Св. Кирил, његов сродник и наследник на престолу александријском, примио је ту мржњу против Златоустог светитеља и дуго је носио у себи.“ Узалуд су многи, пре свега Св. Исидор Пелусиот, покушавали да убеде Кирила да промени свој став и упише Јована у диптих светих. Уместо да га послуша, он је чак жустро реаговао 417. када је цариградски епископ Атик вратио име Златоустог у диптих, за нас данас тешко схватљивим речима: „Ако је Јован у епископству, због чега Јуда није међу апостолима? И ако има места за Јуду, где је онда Матија?" Вероватно би тај негативан став Кирил задржао до краја свог живота да се није умешала Пресвета Богородица.
Захвална Кирилу на труду који је уложио у спору са Несторијем у одбрани њене славе, Богородица је одлучила да му помогне да напусти своје погрешно уверење. Она се јавила „Кирилу у једној визији са мноштвом ангела и са Јованом Златоустом – у великој слави“. Она том приликом не само што је освестила Кирила о томе какав статус у Царству небеском ужива Св. Јован, него је и умолила Златоуста да му опрости, те се они загрлише и међусобно целиваше. „Та визија је потпуно променила осећања Кирилово према Златоусту, и Кирил се са стидом кајао, што је онако нерасудно мрзео Златоуста“.
Неспоразуми, препирке, међусобна изобличавања карактеристични су чак и за најславније ранохришћанско време, оно апостолско. Поменимо да је Св. апостол Павле у Антиохији јавно изобличио хришћане јеврејског порекла, између осталих Петра и Варнаву, због њиховог конформистичког понашања у суочавању са јерусалимским хришћанима који су настојали да и паганима који су прихватили хришћанску веру наметну своје јудејске обичаје. У Посланици Галатима он описује околности које су га навеле да се оштро обрати Петру, апостолу који је уживао велики углед међу хришћанима: „И када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду. Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше, снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење“ (Гал. 2, 11-13).
У Делима апостолским описана је ситуација када је дошло до неслагања између апостола Павла и Варнаве. Иако су они били велики пријатељи, иако су Варнавине жарке молитве у извесној мери допринеле преображају фарисеја Савла, некада ревносног прогонитеља хришћана, у апостола Павла, једна наизглед банална ситуација показала је да чак ни они нису могли да усагласе своје ставове. Повод је био Варнавин предлог да са собом на пут обиласка оних места у којима су посејали хришћанско семе поведу и Јована, званог Марко. Међутим, Павле је изричито одбио могућност да Јована Марка, који их је напустио у Памфилији (уп. Д. ап. 13, 13), поведу са собом. После расправе која није довела до усаглашавања ставова, они се раздвојише, притом сваки од њих чврсто уверен да је у праву, да онај други греши. Варнава оде за Кипар, повевши са собом Марка, а Павле, изабравши Силу за сапутника, продужи кроз Сирију, а касније се запути за Европу (Д. ап. 15, 37-40). Ваљане аргументе за своје ставове свако од њих је имао. Павле је вероватно заступао мишљење да је Марко непоуздан, да не заслужује да буде с њима јер их је раније изневерио, а Варнава мишљаше да свакоме треба опростити за показану слабост и дати му нову шансу. Тешко је поуздано рећи ко је био у праву. Но, њихова људска несавршеност и искључивост у том спору свакако није штетила Цркви, јер су и Павле и Варнава, отишаши сваки на своју страну, дали огроман допринос ширењу хришћанске вере. Чак и Марко, у чији је духовни потенцијал апостол Павле том приликом посумњао.
Наведени примери који сведоче да су се каткад и светитељи међусобно сукобљавали, поучни су за све нас и ваљало би да нас наведу да будемо толерантнији једни према другима. Наравно, погрешно би било ићи и у другу крајност, јер толерантност о којој говоримо свакако не значи равнодушност према истини, већ захтев да испољимо већу самокритичност према себи и већу спремност да другог човека третирамо као биће-на-путу, које чак и када греши остаје наш брат.
Наиме, онај које је надахнут истинољубљем и правдољубљем, чак и када је на странпутици, има шансе да, захваљујући Божијој милости, доспе на прави пут. Стога уместо да ближњег осуђујемо, боље би било да се за њега искрено помолимо. То ће користити и њему и нама и Цркви.
Извор: zivotcrkve.rs
