УМЕСТО УВОДА

У Србији опасно кључа. На ивици смо лома. Власт је решила да се брани до краја, бојећи се последица своје владавине по будућност оних који су ту владавину користили за пљачкашко урнисање државе. Грађани, предвођени студентима, не одустају од борбе за Устав и законитост. Видимо: нормално функционисање државе је угрожено. 

Догађаји од новембра 2024. до септембра 2025. су, између осталог, удар на, ионако крхко, образовање, које се код нас урушава још од доба Гаше Кнежевића. Питање је шта ће бити ако „ћацикратија“ остане на власти. Питање је како ће се образовни систем опоравити после „ћацикратије“. Србијанска школа, од устаничке обнове у доба Карађорђа и Доситеја, била је пут ка препороду српског народа и начин на који смо успели да држимо корак са тзв. „великим светом“. Потписник ових редова читаоцима на увид нуди књигу „Под Карађорђевом звездом: Приче из историје Гимназије у Чачку“, која на примеру једне школе, основане 1837. године, настоји да покаже шта значи образовање као покретачка сила друштва. 

Једна од прича из књиге односи се на чувеног професора и директора чачанске Гимназије, Луку Војводића, који је у школи радио у тешка времена немачке окупације и комунистичког тоталитаризма. Његове успомене нам кажу да су професори умели да бране своје ђаке и одбране свој образ.

Лука Војводић, вишедеценијски професор и директор Гимназије у Чачку, постојао је „на страшном месту“ наше завичајне историје у доба ратно и поратно, кад је, како каже изрека, гуја гују за реп уједала. Његова мемоарска штива ( објављена у Београду 2007, са крајње једноставним и јасним насловом – „Сећања“ ) су прави пример завештајне етичности, која се предаје будућим поколењима да би наставила правом стазом ка светлости човештва. Зато их треба, баш данас и овде, у сенкама тренутка у коме смо се обрели, опет прелиставати и читати.  

НА МУЦИ СЕ ПОЗНАЈУ ЈУНАЦИ 

Немачка окупација Чачка. Нацисти и њихови домаћи помагачи траже од професора чачанске Гимназије да пријављују децу која су против Немаца, и имају симпатије према покрету отпора.

Професори се држе мушки. Ево записа Луке Војводића:“Директор Марковић чита наредбу и упутство Министарства просвете и Месне специјалне полиције. Би неких приговора на те наредбе, али се не сећам ко их стави (проф. Миленко Стевовић?). „Зар у овим временима наше погибије и страдања, ми треба да изгонимо децу из школе и да их обележавамо као непријатеље, па да их покупе и одведу у логоре?" Већина професора се слаже са овим мишљењем. Одлука се имала применити на ученике од четвртог до седмог разреда.(...)Била је на седници већа мучна ситуација: тражило се кажњавање без саслушавања, без неких опипљивих доказа, казнити ученике казном искључења као припаднике илегалних организација значи да их оптужујемо и дајемо полицији и окупаторским властима повод и материјал да их хапсе, терају у логоре, па и да их ликвидирају. На предлог   професора   Миленка   Стевовића   веће   је   одбило   захтев инспектора, са образложењем: „Не може се судити без саслушања и доказа, ни давати полицији сагласност да са овим ученицима поступа као са одметницима, то нам наш позив васпитача, ни наша савест не дозвољава". Инспектор је и даље настојао да се нека одлука мора донети, јер је то био и усмени, поред писменог, захтев Министарства просвете и он се мора са неким позитивним резултатом вратити и реферисати. Ако се не донесе одлука о кажњавању, полиција ће сигурно почети да хапси и наставнике и обележити их као мецене илегалних организација. Веће није попустило, били смо сви „да без саслушања нема кажњавања", а захтевали смо да полиција пусти ухапшене (њима би се давала могућност да побегну и негде се склоне).“

Човек и данас осећа понос што припада таквој гимназијској традицији – нема попуштања у одбрани деце. То није идеолошко, него етичко питање. То је питање саможртвености без које нема и не може бити учитеља. 

КО ЈЕ БИО ПРОФЕСОР СТЕВОВИЋ?

Миленко Стевовић је предавао и у Женској и у Мушкој гимназији у Чачку од 2. марта 1920. до 10. септембра 1947.  Постављен је за суплента 2. марта 1920. године, а за професора за српски и француски језик 10 марта 1923. Доживео је опште уважавање, а био је скроман човек и живео врло оскудно. Био је удовац, живео са сестром и сином и кћерком, које је школовао.
Лука Војводић у својим „Сећањима" каже: „Стевовић је старином из Санџака, па се његов дед почетком 19. века преселио (управо побегао) у Србију. Стевовић је био као професор добар педагог и методичар, струка му је била француски, али је стално предавао српски језик и књижевност и ђаци су га ценили и као човека и као наставника, био је прави народни човек, разумевао је ученике и њихове проблеме и према њима заузимао правилан став и однос. Учествовао је у свим хуманим и културним акцијама и у школи и у граду и био активан радник у њима. По годинама био је десетак година старији од мене, а у Чачанској гимназији је провео свој службенички век. Није се слагао са комунистичким системом власти, иако је био социјалистички оријентисан. Умро је убрзо но пензионисању, чини ми се 1950. године..."

Такав је био јунак гимназијског отпора злочиначкој политици немачког окупатора. 

КОЛЕГЕ И ЂАЦИ БРАНЕ СВОГ ДИРЕКТОРА

Лука Војводић је, без украшавања, приказао и понашање нове, комунистичке власти према „непоћуднима“ и инакомислећима. Тако је пострадао и вршилац дужности директора Гимназије, Тома Вукотић, који је настојао да, за време немачке окупације, спасе шта се спасити може. Ево како је то изгледало:“Убрзо но ослобођењу Чачка в.д. директора гимназије, професор Тома Вукотић, био је суспендован са дужности као сарадник окупатора и човек који је злоуиотребљавао свој положај и спречавао школску омладину да се укључује у редове бораца НОП и поведен је против њега преки судски процес на коме је осуђен на казну губитка службе и грађанских права у трајању од једне године. Вукотић јесте да је идеолошки био против комунистичке партије, није се слагао са системом бољшевичке владавине, али му се није могло приписати да је сарађивао са окупатором, он је био "велики" Србин, патриота, настојао је да сачува школску омладину од непотребне борбе, "да је сачува, јер ће но завршетку рата бити потребна српском народу", како је он говорио. Извођењем њега на преки суд желело се вршити неко застрашивање, био им је потребан неки "жртвени јарац", а иако није било доказа о његовој кривици, ипак му је изречена казна, која му је после шест месеци опроштена - помилован је и у Шапцу добио запослење. Узалуд смо Гане, Бодулић и ја на суђењу, као сведоци на које се позивао, доказивали да Тома није био експонент окупатора, а не поможе ни исказ Маргите Радовић која се јави да говори на суђењу и рече судији да је Тома успео да сачува омладину и "да вам је преда", а њен исказ био је бурно поздрављен баш од школске омладине која је испунила салу и балкон Учитељског дома у ком је суђење било."

Овде су ђаци бранили свога директора: упркос настојањима комунистичке власти да оцрни Тому Вукотића, они су знали праву истину, и нису хтели да је скривају. 

СТРОГ И ПРАВИЧАН, НЕСАВИТЉИВЕ КИЧМЕ 

Лука Војводић је у својим „Сећањима“ решио да пише и о професору Докмановићу,“који ми је у оба периода мог директоровања био и сарадник и наставник коме је школа, како се у народу каже, „била на срцу", за њу и о њој бринуо се као да му је рођена кућа. То је професор биологије Радивоје Докмановић, Сремац (?) но рођењу, у Сремским Карловцима био ђак Класичне гимназије, а но завршетку студија једно време и професор у њој. То учење у Карловачкој гимназији и службовање у њој, у којој је и дисциплина и настава била на високом нивоу, утицали су на њега и оставили траг на његов став и држање у погледу наставничког позива и дужности. За њега ученици у гимназији, својим понашањем у школи, на улици и на разним манифестацијама, морају строго водити рачуна да се не огреше о „Правила о владању ученика" и примене тих правила држао се „ко пијан плота". Није могао да схвати да су ратне прилике и промене у друштвено-политичком животу утицале на другачије гледање на дужности ученика и њихове односе према наставницима, да ученик у школи није као војник у касарни, ван школе ученик је под надзором своје омладинске организације, он је један од фактора који треба да учествује у животу школе, равномерно са својим наставницима. За пушење, или остајање на улици ван одређеног времена (у то време ученици су могли лети остајати на корзоу до девет сати увече, а зими до осам сати), за одлазак у кафану Докмановић је предлагао највеће казне, а ако би се то поновило, тражио је искључење из школе. Чување школског намештаја, оджавање чистоће, понашање у учионици и дворишту, обавезе према ваншколским дужностима (хор, оркестар, свечаности) све је то морало да буде онако како је некад било у Карловачкој гимназији. Докмановић је био одличан познавалац своје струке, беспрекоран методичар, до крајњих граница активан у стварању кабинета за биологију и снабдевању истог училима, па је у једном собичку, који је био уз фискултурну салу, оформио радионицу за израду слика потребних за извођење наставе и ту, углавном, он радио, а и но неки ученик кога је то интересовало, а био је способан да квалитетно ради те слике и цртеже. Докмановић се није могао одвићи од навике да недељом и празником иде у цркву, па је због тога био критикован од просветних власти „како ће професор биологије у гимназији својим ставом пружити пример ученицима о марксистичком схватању друштва, када он сваке недеље иде у цркву, па наговара и ученике, оне из нижих разреда, да иду на литургију, па је чак покушао и хор да организује."

Стари професор није марио за примебде. Држао се себе и свога. 

ПРОФЕСОР БРАНИ ВЕРУ

увени биолог гимназијски није хтео да плати обол комунистичком једноумљу, па Лука Војводић описује његову храброст у доба када је, како рече Бранко Ћопић, „друг комесар рекао да нема Бога“:“Да   овде   наведем  један   случај   на  дан Божића:   професор   биологије   Радивоје   Докмановић затекао је у једној учионици скоро половину ученика (шестог или седмог разреда), а на табли   је  било    написано:    „Срећан    Божић, Христос  се роди!"  „Не примам  честитке  од Турака, да сте прави хришћани, ви не бисте данас дошли у школу, што су урадили многи ваши другови", одговорио је професор када је честитку прочитао. Докмановић је био верски чврсто   опредељен,   о   Божићу  и  св.   Сави  на часовима нити је обрађивао нову лекцију, нити оцењивао и пропитивао ученике, говорио је ученицима о биолошким процесима, али ван школског програма и наглашавао: „Ја сам хришћанин, за мене је празник нерадни дан, али према прописима морам присуствовати на часу". Своју славу, св. Николу, славио је но свим прописима православне цркве и због свог става био је критикован преко „Чачанског гласа".“

Такав чврст став је и данас за пример: не повијати се како ветар дува, чувати своје достојанство. То је задатак који се поставља пред Гимназију и њене професоре.

ТЕТКА ДУШКА РАДОВИЋА 

Велики српски песник за децу и одрасле који су остали дечјег срца, Душко Радовић, имао је и велику тетку, Маргиту, професорку српског језика, која је, још пре Другог светског рата, организовала Заједницу дома и школе Гимназије у Чачку, која је грађанима као предаваче нудила најугледнија имена југословенске културе, од владике Николаја Велимировића до хрватског историчара књижевности Антуна Барца. О њој Лука Војводић пише:“Школске 1944/45 године директор је била Маргита Радовић, са њом сам се у свему слагао, она је, иако је но годинама службе била старија од мене, очекивала да ја дајем предлоге и доносим одлуке о општим школским проблемима. Била је то културна особа, одличан педагог и стручњак (српски језик и књижевност), добар човек, одличан колега и сарадник, јако цењена у свом колективу и код ученица. На положај директора Женске гимназије она ће поново доћи школске 1948/49 године и са тог положаја отићи у пензију. Када сам ја радио у Градском народном одбору, професор Маргита била је, као одборник, председник Просветног савета, па смо и том приликом добро сарађивали.“

Са тетком Маргитом као узором, и Душко Радовић је имао лепе шансе да постане уман, вредан и добар човек, који је, са пуним правом, сваког дана поздрављао престоницу са „Добро јутро!“  

СЕЋАЊЕ НА МИЛИЦУ ЈАЊИЋ 

Чувена професорка физике Милица Јњић била је оличење доброг разредног старешине. О њој је Лука Војводић записао и ово:“Милица је по струци физичар, била је изузетно педантна у обављању административних послова, а таква је била и у обављању наставничке дужности. Имала је невероватну способност да врло брзо запамти име и лик ученика, па чак и распоред седења у клупама. Као разредни старешина старала се о ученицима из свог одељења као да су њена деца, а била је амбициозна и желела је да њено одељење но успеху и владању буде међу првима. Ја сам ту њену уредност ценио и био сам сигуран да ће посао који јој се повери да обавља савесно и тачно. Сведочанства њеног одељења потписивао сам без контроле, у току оба директоровања код ње у дневнику и уписници никад није било пропуста, као ни у одржавању седница разредног већа. Ђаци нису били одушевљени што је она имала особину брзог упознавања, али су је зато као разредног старешину обожавали.“

И данас деца воле добре разредне старешине. То није лако, али је лепо. И памти се, кроз цео живот, ко ти је и какав био разредни старшина. 
Син Милице Јањић, Завиша, био је ђак генерације и први носилац новоуведене Вукове дипломе ( рођен је 1949, а умро 2019. године ). Постао је светски познат метеоролог и носилац највише светске награде за метеорологију, која је, у тој области, еквивалент Нобела. Да не заборавимо: такође чачански гимназијалац. 

КАКО ЈЕ БОРОВСКИ СТИГАО У ГИМНАЗИЈУ

Миша Боровски, професор руског језика и књижевности, један од нејлепших примера учитељске људскости у историји Гимназије, примљен је у школу на иницајтиву Луке Војводића, који о њему каже:“Он, Михаило, и ја сусрели смо се у Министарству просвете у Одељењу за средње школе почетком школске 1945/46 године. Ја сам дошао да тражим наставнике, а Михаило неко место у школи. Улазим ја у персонално одељење и видим млађи човек, сувише скромно и снисходљиво разговара са шефом, који му одговара: „Шта ја да радим са вама, где да вас поставим? Ви сте Рус, могли бисте да предајете руски језик, али ви сте теолог." Ја чим чух да се ради о руском језику, пре него се обратих и рекох зашто сам дошао у Министарство, рекох: „Дајте га мени у Мушку гимназију у Чачку, ми немамо наставника за руски језик". И када Боровски одговори да пристаје, би решено да добије место у Чачку. Боровски је, мислим у Приштини, имао једну годину службе као наставник веронауке, а својих теолошких навика није се могао отрести, а као „руски человјек" имао је широку душу и став према човеку, а но природи био је и помало плашљив. Иначе, Боровски је добро познавао руску књижевност, руски језик му је матерњи, али није у почетку имао рутину у предавању предмета, на је на неким ситницама и сувише инсистирао, „досађивао" како су говорили ученици, а није схватао ни то да су у поратном периоду ученици постали важан фактор у животу школе и да и они имају реч у једном делу њеног живота. 

Теолог, а мало и смушен и плашљив, што су ученици одмах уочили, давало је то повода ученицима да са наставником ступају у препирку, да измишљају разна питања, само да би се на часу мање радило и задавало, а они, префригани мангупчићи, својим начином седења у клупи, устајањем на прозивку, тражењем да изађу са часа због физиолошких потреба, јачим искашљавањем, или дошаптавањем, нервирали су Боровског, на је он често из једног одељења седмог разреда са часа долазио код мене, „не могу да одржим час, неће да се смире". Ја са њим пођем да прекорим ученике и затражим дисциплину, а и упозорим их да је сваки неодржан час штета за њих, мање ће научити језик једног великог народа који има огромна достигнућа у свим врстама науке. Ученици би се изговарали да се они исто понашају на свим часовима, на се други професори не жале на њих, не могу седети као кипови, они су живи људи, професор Боровски треба да их разуме. Знао сам да није тако, да су намерно нервирали Боровског да би се развила препирка, а за рад остајало мало времена. Знао сам и ко даје тон за овакво понашање – три, четири ученика - нису били нерадници, али били су „шаљивчине", пристојни мангупчићи, уживали су кад могу да подвале, а та подвала није имала неке трагичне последице. Једном сам их позвао да дођу код мене у канцеларију на разговор. У том разговору, иза затворених врата, како се то каже у дипломатској служби, дознао сам праву истину о атмосфери на часовима руског језика у овом одељењу. Признали су да су немирни, да намерно чине поступке који би нервирали „Миша" (како су прозвали Боровског, а тај надимак ће се код Боровског усталити), да он ситничари и гњави, не разуме да се руски тек од скора учи, а он тражи да говоре руски, а осетили су да је он мек човек и да неће „терати мак на конац".“

Тако је и било: када је Брана Петровић, велики српски песник, а ђак Гимназије у Чачку, гледао како Боровски плаче док рецитује Пушкина, знао је да је Пушкин нешто велико, и књижевност нешто моћно, и да је суза једног руског Миша доказ да је он Человјек Лављег Срца. 

ЧЕГА СЕ ЂАЦИ СЕЋАЈУ

Прођу године и године живота, магле се спусте на ум и срце, али ђаци се увек опомињу свога ђаковања. И шта памте? Не памте и не препричавају градиво које су учили, него се сећају ликова професора и догодовштина које су имали у заједници са школским друштвом. Јер, личност људска је изнад свега. Пре свега и после свега. Личност је најдубља основа човештва. 
Човек сазрева не само прихватањем, него и порицањем; не само у хармонији са собом и другима, него и супротстављајући се себи и другима. 

Средња школа је најбоља и за једно и за друго – и за прихватање и за оспоравање. Тек ту можемо да видимо да Платона не би било без Сократа, ни Аристотела без Платона. Јер, да би Аристотел био Аристотел, требало је да учи од Платона, па да се супротстави Платоновом учењу, и роди се као самостални мислилац. 

Гимназија је таква средња школа која је, генерацијама, дала прилику да уче и значе, да афирмишу и негирају, да траже почетак и крај, да сањају и трезвено процењују свет око себе. Зато је свако сећање на Гимназију у Чачку драгоценост коју треба уризничити, да буде оставштина за будућност.

Успомене Луке Војводића управо су таква драгоценост.

Преузите ПДФ књиге Под Карађорђевом звездом - приче из историје Гимназије у Чачку ОВДЕ.

Извор: Правда