Правда

Дик­та­ту­ра би­ро­кра­ти­је из Бри­се­ла по­че­ла је да на­гри­за сав оп­ти­ми­зам ко­ји је ЕУ не­ка­да пру­жа­ла. За­ко­ни, зва­нич­но ута­на­че­ни за за­јед­нич­ко до­бро, по­ка­зу­ју сво­ју огра­ни­ча­ва­ју­ћу стра­ну. Јер наш кон­ти­нент је ме­ша­ви­на не са­мо раз­ли­чи­тих на­ро­да и на­ци­ја, већ и по мно­го че­му раз­ли­чи­тих ге­о­граф­ских це­ли­на. При­мер Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, ко­ја је уни­ју на­пу­сти­ла, све че­шће се про­вла­чи и кроз ми­сли По­ља­ка. Нај­ско­ри­ја ис­тра­жи­ва­ња по­ка­зу­ју да је њих чак 24,7 од­сто спрем­но на ис­кр­ца­ва­ње са европ­ског бро­да.

На све се на­до­ве­зао рат у Укра­ји­ни ко­ји тра­је већ че­ти­ри го­ди­не и ко­ји је на­те­рао не­што ви­ше од де­сет ми­ли­о­на та­мо­шњих жи­те­ља да на­пу­сте сво­је до­мо­ве у по­тра­зи за ка­квом-та­квом без­бед­но­шћу. Нај­ве­ћи број та­квих упу­тио се ка за­па­ду Евро­пе. А да би та­мо и сти­гли мо­ра­ли су пр­во да про­ђу кроз Пољ­ску. Њих око ми­ли­он сма­тра­ли су да су се до­вољ­но од­ма­кли од ра­та и оста­ли су у при­вре­ме­ној до­мо­ви­ни до да­љег.

По­ља­ци су при­до­шли­це при­ми­ли са раз­у­ме­ва­њем. Уоста­лом, већ су на­ви­кли да Укра­јин­ци у по­тра­зи за по­слом њи­хо­ву зе­мљу ви­де као нај­по­год­ни­је уто­чи­ште. Али схва­ти­ли су и да њи­хо­ва до­бро­на­мер­ност не на­и­ла­зи увек на аде­ква­тан од­го­вор. Не то­ли­ко при­до­шли­ца са ис­то­ка, ко­ли­ко оста­лих из ЕУ.

Ка­ко год би­ло, по­след­њи по­да­ци по­ка­зу­ју да „до­ђо­ши” ви­ше баш и ни­су до­бро­до­шли. Про­тив њи­хо­вог ма­сов­ног усе­ља­ва­ња да­нас се из­ја­шња­ва чак 48 од­сто По­ља­ка. Ову број­ку сва­ка­ко тре­ба узе­ти са ре­зер­вом по­што се по ов­да­шњим дру­штве­ним мре­жа­ма све ви­ше про­вла­чи отво­ре­на про­па­ган­да про­тив Укра­ји­на­ца.

Гла­со­ви не­за­до­вољ­ства ЕУ ни­су ско­ри­јег да­ту­ма, али ме­ђу­на­род­не окол­но­сти учи­ни­ле су да се исти ни­су чу­ли на пра­ви на­чин. На­про­тив, је­дин­ство за­пад­ног са­ве­за у јед­ном тре­нут­ку је до­сти­гло чак 92 од­сто. Али све че­шће и кон­крет­ни­је на­ја­ве ја­ча­ња соп­стве­них ар­ми­ја бив­ших европ­ских моћ­ни­ка, и сми­шље­но „пум­па­ње” рат­не пси­хо­зе по­но­во је про­бу­ди­ло за­ступ­ни­ке тзв. „По­лег­зи­та”. ЕУ се чак из­јед­на­ча­ва са Не­мач­ком чи­ја моћ убр­за­но ра­сте, до­но­се­ћи ри­зик да Пољ­ска пад­не под ути­цај Бер­ли­на као у вре­ме­ни­ма Тре­ћег рај­ха.

Ка­ко под­се­ћа­ју ов­да­шњи ме­ди­ји: „То­ком ве­ћег де­ла пе­ри­о­да на­кон при­сту­па­ња Уни­ји, ’По­лег­зит’ је био у из­ве­сној ме­ри – по­ти­снут. Бр­зи еко­ном­ски раз­вој је де­ло­вао као по­ли­тич­ки ане­сте­тик. Фон­до­ви ЕУ су мо­дер­ни­зо­ва­ли ин­фра­струк­ту­ру, не­за­по­сле­ност је па­ла са пре­ко 20 од­сто на ис­под три про­цен­та, а БДП по гла­ви ста­нов­ни­ка је по­рас­тао са от­при­ли­ке по­ло­ви­не про­се­ка ЕУ на ви­ше од че­ти­ри пе­ти­не.”

По­ља­ци су са ве­ли­ким ен­ту­зи­ја­змом до­че­ка­ли отва­ра­ње европ­ских гра­ни­ца де­ве­де­се­тих го­ди­на. Ве­ро­ва­ли су да ће чи­ње­ни­ца што су де­це­ни­ја­ма би­ли под со­вјет­ским ути­ца­јем на­ћи не­ку вр­сту ком­пен­за­ци­је у но­вом окру­же­њу. И за­и­ста, већ на­кон 2004. чак 3,5 ми­ли­о­на њих кре­ну­ли су на за­пад у по­тра­зи за бо­ље пла­ће­ним по­слом.

То је има­ло дво­стру­ки ефе­кат: за­ра­ђи­ва­ли су до­вољ­но да део нов­ца по­ша­љу по­ро­ди­ца­ма код ку­ће, и све­ли до­ма­ћу не­за­по­сле­ност на нај­ни­жу мо­гу­ћу ме­ру. Но­вац при­сти­гао од га­стар­бај­те­ра ула­ган је у ма­ња пред­у­зе­ћа, ком­би­на­те, при­ват­ну град­њу, по­љо­при­вре­ду… Али, у ме­ђу­вре­ме­ну, мно­го шта се про­ме­ни­ло. По­ља­ци са­да тра­же и ком­пен­за­ци­ју за стра­хо­те ко­је су пре­жи­ве­ли то­ком свет­ских ра­то­ва 20. ве­ка. И не­ма сум­ње да су у пра­ву.

Про­ме­не су до­шле и као ре­флек­си­ја на „по­ли­ти­ку мо­ћи” ко­ју отво­ре­но про­мо­ви­ше аме­рич­ки пред­сед­ник До­налд Трамп. У Евро­пи су то про­ту­ма­чи­ли као упо­зо­ре­ње: „Ако не по­се­ду­је­те твр­ду моћ, не до­би­ја­те ни пра­во гла­са.” А, пре­ма ми­шље­њу упу­ће­них, ни­јед­на европ­ска др­жа­ва тре­нут­но не мо­же са­ма се­бе да бра­ни. Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, Фран­цу­ска, Не­мач­ка, Пољ­ска – ни­ко не мо­же сам да бри­не о сво­јој без­бед­но­сти у евен­ту­ал­ном су­ко­бу са Ки­ном, Ру­си­јом или чак САД.

Ру­ко­вод­ство у Вар­ша­ви све­сно је окол­но­сти у ко­ји­ма се на­ла­зи зе­мља. Уоста­лом, и не­дав­на иде­ја о Евро­пи у ко­јој би не­ке зе­мље има­ле ве­ћа пра­ва (ве­то) а не­ке не, ука­зу­је да по­де­ле на „при­хва­тљи­ве” и „не­при­хва­тљи­ве” ни­ка­да ни­је иш­че­зла из гла­ва оних ко­ји се­бе сма­тра­ју го­спо­да­ри­ма кон­ти­нен­та. А По­ља­ци су спрем­ни да ко­нач­но по­но­во ста­ну на соп­стве­не но­ге и да то по­ка­жу и европ­ским ком­ши­ја­ма.

Извор: Политика