Гренланђани не желе да буду део САД. Чак им ни статус савезне државе не одговара, а да не говоримо о статусу неинкорпориране територије попут Порторика. Не у последњем реду зато што САД нису у стању да Гренланду обезбеде исти социјални пакет као Данска.
Потпуна зависност од САД, чак и у случају отцепљења од Данске, Гренланду тешко да прети. Јер у близини је Канада, са којом острво има стабилне економске везе.
Данска јесте дала Гренланду аутономни статус, али се побринула да спровођење референдума буде што сложенији и временски захтевнији процес. Метропола је метропола.
Трамп нема законодавну подршку по питању пријема Гренланда у састав САД, ни путем куповине, ни путем референдума. Републиканци не желе да виде Гренланд у саставу САД барем зато што, ако јој се већ даје неки статус, онда то може бити само статус савезне државе. А то аутоматски значи појаву још једне демократске савезне државе. Бирачи на Гренланду су, наиме, знатно „левљи“ од просечног Американца. Да, то не би донело много електорских гласова потенцијалном кандидату демократа, али понекад и пар гласова није наодмет. Поред тога, Гренланд као савезна држава могла би да да још два сенатора демократама, што би на неко време променило однос снага.
Шта онда Трампу преостаје да ради?
Као што је речено на почетку: једина могућност да брзо (а брзина је у условима приближавања међуизбора за Трампа веома важан фактор) преузме Гренланд као територију САД јесте да га заузме. Тим пре што америчке војне снаге тамо већ постоје.
Наравно, може се замислити да Трамп „купи“ неколико хиљада Гренланђана или да насели острво трампистима, како би они потом гласали за прикључење САД. Али то је опет веома дуг процес, који траје годинама. А за то време Европљани могу да се организују. Рецимо, да ограниче Американцима могућност посећивања острва. И шта онда? Тачно — остаје само искрцавање америчких „гризлија“, који би могли да се боре против белих гренландских медведа.
Шта се може очекивати.
Нисам веровао, и још увек не верујем, да Трамп заиста има могућност да Гренланд претвори у територију САД.
Али он ће покушавати да добије проширени приступ острву, а то већ отвара могућности за Данску. Трамп воли споразуме са звучним и лепим називима. Конкретно, Данска може да допринесе ублажавању еколошких регулатива (које ометају геолошка истраживања и експлоатацију ресурса на острву) или да прошири могућности војног присуства САД на Гренланду.
Друга опција је да се сачека наредни референдум. И ако Гренланђани ипак изађу испод власти Данске, тада ће Вашингтону бити много лакше да са њима разговара.
А ако ниједна од ове две опције не изгледа реално, онда остаје само примена силе. И неко ће с правом приметити: Трамп је већ показао спремност да употреби стварну силу. Али једно је применити је против Венецуеле и конкретно против Мадура, кога у САД значајан део становништва сматра непријатељем. Сасвим је друго применити је против савезника у оквиру НАТО-а. Ту постоје и озбиљни рејтингашки и геополитички губици. Да ли је Трамп спреман на то и да ли је у стању да савлада отпор спољнополитичког естаблишмента — за сада остаје отворено питање.
ТГ-канал Записки американиста | Роман Романов
