На први поглед, америчка позиција делује контрадикторно. Гренланд је део Краљевине Данске. Данска је чланица НАТО-а. НАТО је војни савез у којем САД имају доминантну улогу. Логика би налагала да се безбедносни изазови на Арктику решавају управо унутар тог оквира — јачањем присуства, договорима о базама, радарима, сателитима, заједничким патролама. Све то је могуће без иједне претње, а камоли разматрања окупације.
Па ипак, Вашингтон бира сасвим другачији тон.
Гренланд је већ део америчког безбедoносног система
Важно је кренути од чињеница. Сједињене Државе већ деценијама имају војно присуство на Гренланду. Америчка свемирска и ваздушна база Питуффик (раније Туле) кључна је за рано упозоравање на балистичке ракете, праћење свемирских објеката и контролу северног атлантског простора. Тај аранжман постоји још од Хладног рата, на основу споразума са Данском.
Другим речима — САД нису искључене из Гренланда, нити су без утицаја. Напротив, Гренланд је већ дубоко укључен у америчку безбедносну архитектуру. Уз то, као део НАТО простора, Гренланд је формално обухваћен колективном одбраном.
Ако је тако, зашто инсистирати на радикалнијем приступу?
Арктик као нова линија глобалног ривалства
Одговор лежи у промени глобалног контекста. Арктик више није периферни регион. Топљење леда отвара нове поморске руте, приступ минералима, ретким земним елементима и енергетским ресурсима. Истовремено, Русија је значајно повећала војно присуство дуж своје арктичке обале — обнављајући базе, распоређујући системе ПВО и модернизујући флоту. Кина, иако нема арктичку територију, себе дефинише као „блиску арктичку силу“ и улаже у истраживања, инфраструктуру и дугорочне пројекте.
У Вашингтону се овај развој тумачи кроз призму стратешке контроле, а не само колективне безбедности. НАТО, по америчком схватању, пружа оквир одбране, али не и потпуну политичку и оперативну контролу. Савезништво подразумева компромис, спорост одлучивања и ограничења која унилатерална моћ нема.
За део америчког естаблишмента — а нарочито за Трампа — то је проблем.
Зашто НАТО није „довољно добар“ за Трампа
Трампов однос према НАТО-у је одавно амбивалентан. Иако САД у њему имају кључну улогу, Трамп НАТО види као структуру у којој Америка „превише даје, а премало добија“. У том менталном оквиру, Гренланд није само безбедносно питање, већ питање власништва над стратешким простором.
Кроз НАТО, САД могу бранити Гренланд. Али не могу њиме управљати по сопственим правилима. Не могу доносити одлуке без сагласности Данске, Гренланда, других савезника. Не могу слободно експлоатисати ресурсе, ширити инфраструктуру или користити територију као искључиво амерички стратешки ослонац.
У том смислу, НАТО није препрека безбедности — већ препрека потпуној доминацији.
Данска и Гренланд као политички проблем, не безбедoносни
Још један кључни елемент често се превиђа: Гренланд није пасивни објекат. Гренланђани имају сопствену владу, снажан идентитет и дугорочну тежњу ка већој аутономији, па и независности. Идеја да буду „америчка територија“ наилази на отворено одбијање.
Данска, са своје стране, одбацује било какву могућност промене суверенитета. За Копенхаген, амерички приступ није само безбедносно питање, већ удар на међународно право и европску стабилност.
Због тога је класичан билатерални договор — миран, рационалан, институционалан — политички тежак. Не зато што не би решио безбедносне проблеме, већ зато што не би испунио америчку амбицију потпуног стратешког захвата.
Агресивна реторика: тактика или реална претња?
Остаје кључно питање: да ли је Трампова реторика само тактика збуњивања и притиска, или реална најава силе?
Вероватно је одговор — и једно и друго.
Трамп је политичар који користи претњу као преговарачко средство. Драматичне изјаве померају границе дозвољеног, стварају притисак на савезнике и тестирају њихову спремност на уступке. У том смислу, агресиван приступ може бити начин да се добије више кроз преговоре.
Али проблем је што се овде не ради о апстрактној теми, већ о територији савезника. Када се претње изговарају јавно и упорно, оне престају да буду само реторички балон. Оне поткопавају поверење унутар НАТО-а, слабе западну кохезију и стварају утисак да САД нису гарант стабилности, већ извор непредвидивости.
Безбедност је изговор, контрола је циљ
Ако се хладно сагледа ситуација, безбедносни аргумент не стоји као оправдање за амерички притисак. Гренланд је већ у западном безбедносном систему. НАТО и Данска могу — и јесу — партнери САД у том региону.
Зато се намеће закључак да ово није борба за безбедност, већ за моћ. За контролу простора, ресурса и будућих токова на Арктику. НАТО у тој игри није алат, већ ограничење. Данска није савезник, већ препрека. А Гренланд није партнер, већ објекат.
Трампов приступ зато не представља интелектуалну и политичку надмоћ Запада, већ његову слабост — показатељ да се, уместо савезништва и дугорочног легитимитета, бира притисак, страх и дестабилизација.
Прочитајте ОВДЕ о Исланду као следећој Трамповој мети
Извор: Правда.рс
