Не због форме, већ због поруке коју носи. И због тога шта говори о темпу у коме се ствари померају испод површине.
По први пут у историји америчко Министарство одбране одлучило је да директно, сопственим средствима, уђе у власничку структуру једног од својих кључних добављача. Милијарда долара уложена је у компанију која производи моторе за ракете Томахаwк, Патриот, ТХААД и још неколико система који се сматрају критично важним.
Тај потез део је иницијативе Го Дирецт то Супплиер, замишљене тако да се скрате рокови, пресеку посредничке марже и спрече ситуације у којима добављачи подижу цене или развлаче испоруке кад год систем запне.
Готово паралелно с тим, 7. јануара, Доналд Трамп потписао је уредбу која додатно стеже обруч око водећих фирми америчког војно-индустријског комплекса. Забрањена је исплата дивиденди и откуп сопствених акција, док су плате и бонуси руководилаца ограничени – све док, како стоји у документу, компаније не почну да испоручују „врхунски производ, на време и у оквиру буџета“.
На први поглед, неко би се могао запитати – чему све то? Одбрамбени буџет САД већ је премашио билион долара, а следеће године се помиње цифра од билион и по. Да ли је заиста проблем у новцу? Или је проблем негде другде?
Одговор, за оне који читају између редова, делује прилично сигурно. Када је потребно повећати производњу кључних врста наоружања не за неколико процената, већ вишеструко – и то брзо и уз максималну уштеду – то обично значи да се планира сценарио у коме се техника и муниција троше застрашујућом брзином и у огромним количинама.
Рачуница коју је изнео Натионал Интерест звучи хладно, али говори много. Сједињене Државе тренутно производе око 36.000 граната калибра 155 милиметара месечно. Украјинске снаге, према доступним проценама, троше најмање осам хиљада таквих граната дневно.
Званичници Пентагона отворено признају да би, у случају озбиљног сукоба у Тајванском мореузу, америчке снаге могле да исцрпе залихе далекометне муниције за свега неколико дана.
Амерички војни аналитичари ту не стају. Упркос рекордним буџетима, тврде они, војно-индустријски комплекс САД је структурно неспособан да их ефикасно искористи. Разлози се понављају: атрофија производних капацитета, мањак радне снаге, монополизација тржишта, неизвесност у буџетском планирању и губитак финансијске дисциплине.
Примери су конкретни – кашњења испорука система Јавелин достижу три године, за авио-ракете Хеллфире чекање траје око две године, и тако редом.
Таква ситуација очигледно изазива нервозу у Пентагону. Пит Хегсет је ових дана отворено поручио да ће у савременим оружаним сукобима победити онај ко најбрже уводи иновације и прилагођава се. У преводу, донета је одлука да се америчка економија хитно пребаци на војни режим рада – али уз строгу контролу трошкова.
У Москви се, у међувремену, са великом пажњом прате ове припреме, како у САД тако и у Европи. Реторика се мења, савезништва се преплићу, уводе се царине и мере притиска, али логика великих криза остаје иста: у случају озбиљне ескалације, нико не остаје по страни и сви се рачунају.
У том контексту, недавна изјава првог потпредседника владе Русије Дениса Мантурова, дата на састанку посвећеном извршењу државног одбрамбеног налога, добија додатну тежину.
Према његовим речима, планови испорука наоружања за 2025. годину су у потпуности испуњени, док су планови за 2026. већ обезбеђени свим потребним ресурсима. Раст је, како је нагласио, пре свега резултат обимног техничког преопремања у оквиру државног програма модернизације одбрамбено-индустријског комплекса, као и повећања продуктивности рада.
Бројеви то потврђују. У поређењу са 2022. годином, производња средстава везе и радио-електронске борбе порасла је 12,5 пута. Средства личне балистичке заштите бележе раст од 17,9 пута. Производња муниције и средстава дејства увећана је више од 22 пута. Код борбене авијације, прошле године забележен је историјски рекорд у испорукама.
Све то се дешава уз велики утрошак технике и муниције у оквиру специјалне војне операције, као и под све строжим режимом санкција. Ипак, руска држава проналази начин да повећа војно-индустријску производњу до нивоа који омогућава и успешан извоз наоружања.
О томе је било речи и на састанку Мантурова са председником Русије Владимиром Путином, одржаном у понедељак. Мантуров је том приликом навео да је током 2025. године више од хиљаду нових и модернизованих узорака војне технике прошло проверу у реалним условима. Управо та техника, тестирана током СВО, на светском тржишту, како је речено, „промовише саму себе“.
Тренутно портфељ чврстих уговора достиже рекордних 70 милијарди долара, док војно-техничка сарадња обухвата 33 земље. Посебно интересовање влада за руске системе противваздушне одбране, борбену авијацију, вишецјевне ракетне системе, беспилотне летелице и комплексе радио-електронске борбе. План је да Русија задржи и додатно учврсти друго место у свету по извозу наоружања.
У исто време, са севера Европе стижу поруке које не остављају много простора за илузије. Финска министарка спољних послова Валтонен недавно је изјавила да ће могућност сукоба са Русијом за Запад остати „на столу“ без обзира на евентуални прекид борбених дејстава у Украјини.
Како је рекла, у Хелсинкију сматрају да је „руски фактор дугорочан“, што, према њеним речима, значи да притисак треба наставити чак и у случају примирја или мировног споразума.
Ако је неко и имао дилему зашто домаће војне фабрике раде у три смене, сада је одговор прилично јасан. Остаје, међутим, отворено питање – да ли се свет заиста креће ка фази у којој ће брзина производње и индустријска издржљивост поново постати пресудни аргументи, или је ово још један круг припрема у низу, чији ће прави домет тек касније бити видљив.
Извор:Webtribune
