Стручњаци се, међутим, не слажу – једни у томе виде почетак краја, други само још једну, додуше дубоку, фазу прилагођавања.
Више од седамдесет година Атлантски савез био је ослонац евроатлантске безбедности. Од оснивања 1949. године НАТО је преживео бројне кризе и готово циклично слушао прогнозе о сопственом распаду.
Ипак, повратак Доналда Трампа у Белу кућу, нејасни и променљиви сигнали у вези са сукобом у Украјини, као и отворене претње у вези са Гренландом, аутономном територијом Данске, створили су пукотине које делују дубље него раније. Партнери су се поделили: једни сматрају да је раскол неповратан, други да је реч о симптому много шире трансформације односа моћи.
У том распону мишљења издвајају се два гласа. Новинар Хесус А. Нуњес Виљаверде упозорава да Европа не би смела да прихвати провокативан и често непредвидив стил Трампове политике као нову нормалност у односима са САД. С друге стране, његов колега Луис Симон посеже за историјом самог савеза и подсећа да озбиљност данашње кризе не мора аутоматски да значи и крај НАТО-а.
Полазна тачка Виљавердеа је једноставна, али непријатна: колико још треба чекати да би се схватило да савез заснован на узајамној заштити више не гарантује безбедност чланицама ЕУ? Емануел Макрон је још 2019. говорио о „можданој смрти“ НАТО-а.
Данас савез предводи амерички председник кога је Ангела Меркел још 2017. описала као непоузданог, исти онај који је недавно изјавио да би саветовао Владимиру Путину да удари на савезнике који не улажу довољно у сопствену одбрану. Чак је и Фридрих Мерц, дуго сматран тврдокорним атлантистом, признао да је такозвана Паx Америцана завршена прича и позвао европске партнере да озбиљније размишљају о безбедности ван оквира алијансе.
Наравно, нико не спори да је НАТО имао своје светле тренутке: заштита од совјетске претње током Хладног рата, стандардизација војне опреме, технолошка сарадња међу европским савезницима. Али данас, тврди Виљаверде, постаје све јасније да је алијанса била – и остала – најзгоднији инструмент Вашингтона за наметање сопствених приоритета некадашњим савезницима, који сада све чешће личе на клијенте, па чак и на конкуренте.
Играјући на европски страх од остајања без заштите, САД су деценијама обезбеђивале себи приступ послушном и изузетно привлачном тржишту. Са доласком Трампа тај однос зависности додатно се продубио: обавеза ЕУ да купује више америчког гаса и оружја, уз снажан притисак у питањима управљања, отворила је врата још повољнијем положају америчких технолошких и финансијских компанија на европском тржишту.
У политичком, индустријском и финансијском смислу, за свих 27 чланица ЕУ јасно је да краткорочно не постоји реална замена за НАТО. Из тог сазнања лако се изводи погрешан закључак: да је најбоље задржати постојеће стање, покушати да се Трамп одврати од даљег удаљавања од Европе и, евентуално, ојачати европску компоненту унутар савеза.
Проблем је, међутим, што је из угла Беле куће Европска унија противник који треба надјачати, како то произлази из америчке Националне стратегије безбедности, ослањајући се на такозване патриотске странке – ултра-националистичке, крајње десне и по дефиницији анти-европске снаге. Трампова визија Европе састоји се од низа одвојених националних држава којима би било лакше управљати појединачно.
Отуда се питање безбедности претвара у питање заједничког отпора врло реалној претњи, уз свест да је стратешка аутономија процес средњег рока. Први корак је превазилажење националистичких рефлекса и улагање у заједничке напоре. То није брз процес, али уз политичку вољу за обједињавање данас расутих капацитета, ЕУ би, барем теоријски, могла постати друга војна сила на свету – тврдња коју и сами аутори остављају без чврсте чињеничне потврде.
Поред тежње ка свету без нуклеарног оружја, неопходно је развити поуздане механизме одговора на читав спектар потенцијалних претњи. Кључ није у већој потрошњи, већ у паметнијем трошењу, на европском, а не националном нивоу.
Реалност је, ипак, да таква идеја неће наићи на једногласну подршку свих чланица. Разлике у политичким ставовима – између заговорника дубље интеграције, атлантиста и неутралиста – као и тврдокорни, помало анахрони национализми, гурају неке државе у опозицију, често под плаштом лажног пацифизма који се на крају своди на повиновање Вашингтону.
Додатни проблем је краткорочни поглед на процес стварања политичке уније способне да превазиђе ограничења постојећег система. Као и са еуром, потребан је снажан подстицај да се ствари убрзају.
У Великој Британији већ постоје кругови спремни да повуку прве потезе, као што је то био случај са подршком Украјини и Данској, и да изнесу предлоге за Европску одбрамбену унију. Дозволити Трампу да настави са једностраним потезима и захтевима, претварајући Европу у незаштићеног вазала, било би, како се оцењује, чисто политичко лудило.
Истовремено, упозорава Луис Симон, погрешно је садашњу кризу тумачити као коначну „смрт“ НАТО-а. Алијанса је и раније пролазила кроз можда и дубље ломове. Довољно је сетити се Суецког сукоба 1956. године, када су се Сједињене Државе оштро супротставиле британско-француској војној интервенцији у Египту, запретивши чак и финансијским ударом на фунту, што је Лондон и Париз приморало на повлачење.
Поуке су биле различите: Британија је додатно учврстила везе са Вашингтоном, док је Француска кренула путем стратешког удаљавања, инвестирајући у сопствену аутономију, повлачећи се из војне структуре НАТО-а и политички се ослањајући на Европу.
Још озбиљнији био је шок крајем педесетих, када је Совјетски Савез развио интерконтиненталне балистичке ракете. САД су формално задржале обавезу да штите Европу од нуклеарне претње, али се логика одвраћања променила.
Спремност на аутоматски одговор масовним нуклеарним ударом постала је много мање извесна са успостављањем паритета. Европа је тада, у знатно нестабилнијем окружењу него данас, почела да сумња у поузданост америчког савезника. Совјетски Савез је контролисао Источну и велики део Централне Европе, имао трупе надомак Западне Немачке и војну надмоћ у наоружању, уз снажан економски и политички утицај.
Управо зато данашња упорност Европе да добије безбедносне гаранције САД у вези са Украјином, ма колико оне биле нејасне или условне, показује да се однос са Вашингтоном и даље доживљава као кључан – не само због војне моћи, већ и због јединства које америчко политичко и војно вођство симболизује. Нагло повлачење САД или отворена политичка конфронтација вероватније би водили подели Европе него њеном обједињавању.
У том светлу постаје јаснија и расправа о Гренланду. Амерички интерес за тај регион има јасну геостратешку логику: контрола коридора Гренланд–Исланд–Велика Британија, важног за одвраћање совјетског, а данас руског продора у Северни Атлантик и очување стратешког јединства Северне Америке и Европе.
Гренланд је битан и као платформа за брзо реаговање и противракетну одбрану, али и у контексту Арктика, нових поморских рута и борбе за кључне ресурсе, где Кина покушава да ухвати корак. Проблем, како се наглашава, није циљ, већ средства и начин на који се он спроводи.
Иза свега стоји дубља промена у односима САД и Европе: редефинисање приоритета и обавеза, али не и потпуни раскид. Европа мора прихватити да ће се америчко војно присуство на континенту смањивати. Кина остаје стратешки приоритет Вашингтона, без обзира на промене администрације.
Уместо отпора том процесу, европски задатак је да га предвиди и усмери. То подразумева постепено преузимање веће одговорности за сопствену безбедност, уз задржавање америчке подршке у кључним областима попут нуклеарног одвраћања, командовања и управљања. Хаотично повлачење или отворени политички лом били би далеко неповољнији исходи.
Све то упућује на закључак да НАТО улази у сложенију, европскију фазу свог постојања, са знатно више изазова него раније. Пребрзо проглашавање краја савеза могло би се, парадоксално, претворити у самоиспуњавајуће пророчанство. А историја, бар за сада, сугерише да ствари ретко иду тако једноставно.
Извор:webtribune.rs
