РЕЗОЛУЦИЈА ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА

Европски парламент je 14. марта 2022. усвојио резолуцију у којој се „осуђују напори Русије да искористи етничке тензије на Западном Балкану у циљу распламсавања сукоба и подела што би могло довести до дестабилизације целог региона“. Речено је и ово:„Примећује се да се страно мешање, такође, може остварити утицајем и инструментализацијом верских институција, као што је руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а посебно у њеном ентитету Републици Српској“. Из овога се јасно види да Српска Православна Црква за ЕУ парламент не постоји него постоје „православне цркве“ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Тако је ЕУ парламент наставио тамо где је америчка команда стала. Бивши командант америчких снага у Европи, генерал Бен Хоџиз је у ауторском чланку из јуна 2019. указао на проблем који Западу и САД представља „притисак“ СПЦ на председника Александра Вучића да не призна независност Косова. 

Европарламентарци су оптужили СПЦ да брани традиционалне вредности, а из СПЦ је одговорено да се она „залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка црква, као и неке цркве реформације“.
Тиме смо дошли до најдубљег питања – да ли је став врхушке ЕУ према Српској Цркви случајан? И шта СПЦ може да очекује у Европи без Христа? 

ЗАПАДНА АГЕНДА И ПРАВОСЛАВЉЕ 

Oд Украјине и балтичких држава до Чешке и Шведске, парохије Руске православне цркве су почели да прогоне, оптужујући их за везе са „тоталитарном Москвом“, али, како каже руски аналитичар Игор Друз, проблем је далеко шири од ових оптужби. 

ако је, званично, слобода вероисповести прокламовани циљ, јавно стављање крсног знака на себе налази се на удару забране: српски џудиста Немања Мајдов је дисквалификован на пет месеци јер се прекрстио пред борбу на Олимпијским играма у Паризу 2024. године. Он је том приликом рекао: „Примио сам одлуку Међународне џудо федерације да сам суспендован на пет месеци због кршења њеног верског кодекса. Због чињенице да се прекрстио пре уласка на татами, забрањено му је учешће на свим турнирима и тренинзима. Логика организатора Олимпијаде је невероватна: могуће је одржати церемоније отварања игара тако да их је немогуће не назвати сатанистичким, и ни у ком случају не треба да се прекрстите.(...) Нисам желео да се извиним за то што сам се прекрстио и сигурно никада нећу. (...) Бог ми је дао дивну каријеру, седам европских и три светске медаље“.

Наравно, нису сви кадри да сведоче веру попут Србина Немање. На Украјини, која служи као полигон за тестирање антихришћанских технологија, већ постоје случајеви убистава за одбрану верских принципа, а донет је и закон о забрани канонског православља. У току су хапшења епископа, свештеника, верника који неће да се одрекну канонских истина Цркве. Све се то подржава на нивоу влада САД и ЕУ, а раскол тзв. „Православне цркве Украјине“ ( ПЦУ ), у који се силом терају православни хришћани Украјине, настао је уз активну подршку шефа Стејт департмента Мајка Помпеа. Председник Џозеф Бајден је лично поздравио шефа ПЦУ Думенка.

Чешки министар спољних послова Јан Липавски је својевремено изјавио:„Не сматрам Руску Православну Цркву Московске патријаршије Црквом, а њене представнике свештенством.“Липавски, ултралиберал, био је, кад се обрео на власти, заговорник легализације дроге и џендер агенде. 

Игор Друз зато каже:“Многи верују да мрзе православље због његове повезаности са Русијом. Али зар не би било тачније рећи да они мрзе Русију зато што је повезана са православљем? Није ли зато што нас толико мрзе да се у нашој земљи налази највећа Помесна Православна Црква на свету?“

ВРЕДНОСНИ ПОРЕДАК

Савремени европски либерални поредак и традиционалне вредности православног хришћанства често се представљају као два различита, па и супротстављена система вредности. Либералне вредности Европске уније се пропагирају кроз људска права, индивидуалне слободе, владавину права, демократско управљање и секуларизам. Насупрот томе, вредности православног хришћанства ослањају се на библијско и светоотачко учење, наглашавајући духовност, заједницу верних, свештено предање и оријентацију ка вечним истинама. 

Последњих деценија, а посебно после пада комунизма, долази до сусрета, али и напетости између ова два вредносна оквира, нарочито у земљама источне Европе које бивају укључене у евроунијатски либерални поредак. Неки аналитичари ову сучељеност описују као судар грађанског идентитета утемељеног на либерално-демократским принципима са тзв. нативистичким концептом идентитета који приоритет даје културно-цивилизацијским вредностима.

ИДЕЈЕ ЛИБЕРАЛИЗМА 

Савремени либерализам у Европи црпи инспирацију из идеја просветитељства и класичне либералне филозофије. У основи је уверење да су човеков разум (рационалност) и слободна воља темељ морала и друштвеног поретка. Отуда произилазе кључне вредности попут индивидуалних права и слобода, једнакости пред законом, владавине права и демократског учешћа грађана у власти. Европска унија је институционално уградила ове вредности у свој кључни акт: у члану два Уговора о ЕУ наводи се поштовање људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и људских права као темељних вредности на којима почива Унија. 

Либерални систем вредности полази од појма аутономне индивидуе која поседује неотуђива права самим тим што је човек. Секуларни карактер либералне мисли значи да се морални и политички принципи настоје оправдати универзалним рационалним аргументима, а не позивањем на религијски ауторитет. Истовремено, либерална етика задржава хуманистички идеал достојанства сваког појединца, што је начело које има корене и у хришћанској антропологији, али је у либерализму дефинисано на секуларни начин као опште људско право.

ВРЕДНОСТИ ПРАВОСЛАВЉА 

Православно хришћанство своје вредносне основе гради на Светом Писму и Светом Предању, односно на учењу Цркве које су обликовали Васељенски сабори и Свети Оци. У средишту православне антропологије стоји идеја да је човек створен "по лику и прилици Божјој" (Пост. 1:26), као и да је призван на заједницу са Богом. Из те основе произилазе вредности као што су светост живота, љубав према ближњем, милосрђе, смирење и саборност верних. Човеково достојанство у православном хришћанству потиче из његовог боголиког назначења јер свако људско биће носи у себи лик Творца, што подразумева позив на врлину и обожење. 

За разлику од либералног оптимизма у погледу друштвеног напретка, православна богословска мисао наглашава палост човека после губљења рајске заједнице са Богом. Идеал праведног друштва, према православном схватању, није остварив у пуној мери без преображаја човека благодаћу Божјом. Људска природа рањена грехом може само делимично остварити идеале савршене правде и слободе, и то тек уз Божанску помоћ и кроз подвиг вере. Стога православље тежи коначном спасењу и уједињењу човека с Богом, и све земаљске вредности сагледава у светлу тог вечног циља. Православна аксиологија предност даје духовним вредностима као што су вера, нада и љубав, при чему признаје и вредност човековог живота и слободе као дарова Божјих који се не смеју злоупотребити. 

ОД КРАЈА 20. ВЕКА ДО ДАНАС 

Период после 1990. године обележен је ширењем либерално-демократског поретка на исток Европе и учвршћивањем оријентира названих "европским вредностима". После окончања Хладног рата, Европска унија и Савет Европе инсистирали су да посткомунистичке државе прихвате стандарде  ( бриселски схваћене ) демократије, владавине права и поштовања права мањина као услов интеграције.

У том процесу, устави и закони многих земаља су реформисани у правцу јачања секуларног карактера државе. На нивоу саме ЕУ, почетак 21. века донео је додатну кодификацију либералних вредности – донета је Повеља ЕУ о основним правима (2000), док је Унија инсистирала на родној рацвноправности и џендер идеологији, заштити права етничких и верских мањина, особа „нестандардне сексуалне оријентације“, итд. 

Истовремено, у многим западноевропским друштвима дошло је до убрзане секуларизације: опадање традиционалне религиозности пратила је већа прихваћеност ултралибералних ставова по питањима породице, брака и морала.

У земљама источне Европе са православном већином, улазак у европске интеграције понекад је доживљаван као изазов њиховој културној и верској баштини, што је довело до извесног судара вредности. Православни лидери су извесне европске интеграционе процесе представљали као најновији вид "сукоба Истока и Запада" на аксиолошком плану, али је победу однела ЕУ агенда: на пример, Грчка, Бугарска, Румунија и друге православне земље су постале чланице ЕУ, прихватајући њене правне норме, иако не без тензија по појединим друштвеним питањима (веронаука, права мањина, слобода говора).  

У протекле три деценије либералне вредности у Европи постале још израженије у званичном дискурсу и институцијама, али да су истовремено наишле на различит пријем у друштвима са јачим верским и традиционалним наслеђем.

ОБНОВА ПРАВОСЛАВЉА ПОСЛЕ ПАДА КОМУНИЗМА 

Са сломом комунистичко - атеистичких режима крајем 20. века, у већини православних земаља дошло је до оживљавања религије у јавном и приватном животу. У Русији, Украјини, Бугарској и Србији удео становништва које се изјашњава као православно знатно је порастао од 1991. до данас. Иако практиковање вере (попут редовног похађања богослужења) остаје релативно ниско у поређењу са декларисаном припадношћу црквеној заједници, Православна Црква је поново постала важан друштвени фактор.

У многим постсоцијалистичким земљама, Црква је повратила улогу бранитељке националног идентитета и морала: у православно већинским земљама око 70% грађана сматра да је бити православац битан део националног бића њихове отаџбине. Православне Цркве су начелно поздравиле повратак верске слободе и прихватиле идеју демократије, али су се суочиле са изазовом плуралистичког друштва, па се плурализам често показивао као агресивни секуларизам, који је наставио да намеће атеистички наратив – више не као комунистички, него као либерални. Религија се, и даље, сматра штетним „опијумом за масе“, мада се то не пренаглашава као у комунизму.  

Црквени делатници у Русији и балканским земљама оштро су критиковали декаденцију Запада и све тоталитарнији либерализам који, по њима, подрива традиционалну породицу и морал, истичући тезу да западни секуларизам јесте претња друштву, као и да Црква има мисију да буде препрека таквим утицајима и заштитник традиционалних вредности.

ПОКУШАЈИ ПРИЛАГОЂАВАЊА 

Дошло је и до извесних покушаја прилагођавања: Цариградска патријаршија је отворила представништво у Бриселу још 1994. ради дијалога са европским институцијама, а сличне канцеларије касније су основале и Руска, Румунска и друге помесне Цркве. Јавили су се гласови који указују на сагласност између традиционалног хришћанског учења и савремених идеја о људским правима – православно хришћанство, рецимо, са либерализмом дели приврженост достојанству и слободи личности. Пређен је, у некима од православних земаља - чланица ЕУ, пут од уопштеног одбацивања појма универзалних права ка његовој делимичној прихватљивости, у настојању да се православне вредности представе као сагласне европским, уз задржавање критичког става према аспектима који се сматрају спорнима. Тако се десила и реинтеграција православља у јавну сферу: Црква је поново постала значајан чинилац у друштву и политици, што је произвело и нову динамику у односу са доминантним либералним дискурсом у Европи.

НАПЕТОСТИ

Мултикултурализам и уважавање различитих идентитета сматрају се врлинама у модерној европској политици, уз заштиту мањина и слободу појединца да обликује сопствени начин живота. У традиционално православним друштвима наглашена је саборна димензија идентитета, а истовремена припадност нацији и вери се често подразумева као чврсто језгро идентитета ( у питању је концепт народа као заједнице сабране око општих циљева заједничком вером и моралом). 

Истраживања показују да су ставови јавности у већински православним земљама конзервативнији по питањима друштвених улога и морала, пре свега када је породица у питању. Прихватање хомосексуалности и истополног „брака“ далеко је ниже у источној Европи него на Западу – чак и међу млађим генерацијама у православним земљама доминира став да је хомосексуалност морално неприхватљива и да истополне заједнице не треба законски признати. С друге стране, либерално европско друштво настоји да наметне да религија буде ствар приватног избора, без уплива вере у јавном простору, док у православним срединама религија и даље игра видљиву улогу у јавности ( кроз веронауку у школама, јавне верске празнике и сл.). Евроунијатски поредак ставља нагласак на индивидуална права и на друштво као скуп јединки различитих убеђења, док православна друштвена визија наглашава саборне вредности и повезаност заједнице духовним и  моралним начелима.

ГДЕ СУ ТУ СРБИ? 

У српском народу, позив свештеника одувек је доживљаван као нераскидиво повезан са очувањем црквеног и народног етоса који се препознаје као српски национални идентитет. Зато је ЕУ агенда у Српској Цркви опасност по саборно памћење народа јер евроунијатске тенденције у богословљу доводе до тога да се национална самоистоветност сматра као препрека хришћанском животу и остварењу Јеванђеља. 

„Другосрбијанци“ међу теолозима настоје да критику одређених друштвених деформација (кич-патриотизам, празни традиционализам, идеолошку злоупотреба православне символике) постепено претварају у причу о неспојивости хришћанског и националног идентитета. За такве, „ЕУ православце“, престанак „светосавског србовања“ је услов духовне обнове и друштвене нормализације. 

У ствари, идеологија тобожње „борбе против етнофилетизма“ није није ни замишљена као насушна катарза, него као инструмент потчињавања и преусмеравања читавог народа. Она је лажно обећање да ће одбацивање националног донети политичку „релаксацију“ споља и духовни препород изнутра, што се у стварности не догађа. Национално се криминализује као духовни проблем по себи, при чему се критика „везаности“ за сопствени народ представља као мерило „аутентичности“ вере. Реч је о облику унутрашњег презира према сопственом идентитету, оправданог квазирелигиозним језиком.

Оно што се представља као „борба против етнофилетизма“ често је реторички механизам који преупрошћава сложени феномен националног и своди га на најмрачније облике идеологије. На основу те редукције дискредитује се сама легитимност припадања нацији. 
Такав изазов се налази пред Светосавском Црквом у доба евроунијаћења. 

ОДНОС ПРЕМА ПОЛИТИЦИ: ЛИБЕРАЛИЗАМ БЕЗ БОГА И ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ 

Основни либерални принцип у политици јесте секуларна држава – одвајање верских установа од државних, уз једнакост свих грађана без обзира на вероисповест. Демократија леволибералног типа подразумева да закони одражавају вољу већине али истовремено штите права мањина, док се јавне политике наводно стварају на основу рационалне расправе у институцијама. Православно историјско искуство је другачије: вековима су Црква и држава у византијској и наследним традицијама сарађивали по моделу "симфоније" – власти су покровитељски штитиле Цркву, док је Црква духовно легитимисала власт. И данас у многим православним земљама постоје остаци тог модела: државе пружају материјалну подршку доминантној Цркви и уважавају њено мишљење у друштвеним питањима. Истовремено, у западним демократијама преовлађује гледиште да религија треба да буде приватна ствар. Европска унија као наднационална творевина функционише на секуларним основама, без формалне улоге верских институција у свом управљању; православне Цркве су, по сопственом признању, морале да пронађу нов приступ јер свој византијски идеал јединства цркве и државе нису могле применити у том контексту. Иако су поједини критичари доводили у питање способност православних друштава да развију либералну демократију, православне државе су се определиле за демократске уставе. 

ЦРКВА И ДЕМОКРАТИЈА 

Православна Црква се не противи демократском начину владавине – штавише, званични документи помесних Цркава истичу подршку начелима слободе и једнакости, при чему Црква очекује да ће у демократском оквиру моћи да сведочи своје вредности у јавном дијалогу. Међутим, напетости се јављају када демократски изабране власти усвајају законе које црквени великодостојници сматрају морално неприхватљивим (попут легализације „истополног брака“ или либерализације абортуса), што покреће питање места верске аргументације у јавној сфери. У таквим случајевима, православни епископати неретко позивају вернике и политичаре да ставе Божји закон изнад човечијих закона, док „либерална страна“ узвраћа позивом на поштовање секуларног карактера државе. Остаје изазов како остварити плодоносну сарадњу државе и Цркве у оквирима секуларне демократије, а да се не наруше ни основни принципи демократије ни право Цркве на јавно деловање.

ЕКОНОМИЈА

Либералне европске вредности везане за економију огледају се у прихватању капиталистичког тржишног система, приватне својине и предузетништва као покретача привредног раста. ЕУ промовише јединствено тржиште, конкуренцију и слободан проток робе, услуга, капитала и људи, уз известан ниво социјалне сигурности (тзв. "социјално тржиште"). Православна етика, иако не развија посебан економски модел, има снажну традицију проповеди о моралним аспектима економског живота. Још од Светих Отаца, хришћани су учени да богатство значи одговорност  - наглашавани су обавеза милостиње, греховност грамзивости и позив на умереност. Током комунистичког доба, Црква је била маргинализована у економској сфери, али после 1990. године поново проговара о социјалној правди – нпр. у документу Руске православне цркве "Основи социјалне концепције" (2000. године) изражава се критика и неолибералног капитализма и бившег атеистичког колективизма, уз залагање за друштво солидарности и бриге за слабе. 

У пракси, православне земље су данас углавном тржишне економије, али се Црква труди да буде глас савести: често позива на социјалну одговорност државе, заштиту сиромашних, етичност пословања и сл. Ово је поље где не долази до директног догматског судара са леволибералним вредностима – Црква признаје легитимност приватне својине и тржишта, али настоји да унесе хуманији дух у капитализам кроз инсистирање на етичким нормама, слично као што то чине и друге традиције ( не треба заборавити социјалну доктрину римокатолицизма).

ПОГЛЕД НА СВЕТ

Либерални поглед на свет је претежно усмерен на овоземаљску раван – човечанство се посматра у оквирима историје и природе, без освртања на натприродне циљеве. Напредак науке, технологије и друштвених институција схвата се као пут ка побољшању људског живота у оквиру датог света. Насупрот томе, православно хришћанство прави јасну разлику између пролазности овога света и вечног Царства Божјег. Примарна брига Цркве није да усаврши друштво у историји, већ да приведе верне спасењу и вечном животу. Како истичу аутори, православље усмерава човека ка бесмртности и обожењу као крајњем циљу, док је либерализам фокусиран на иманентне друштвене циљеве попут слободе, материјалног благостања и људских права. Различита усмерења чине да се понекад говори о "мимоилажењу": либерална филозофија често подразумева да је људско друштво усавршиво сталним прогресом, док православна вера сматра да ће пуна правда и савршенство бити остварени тек ван граница историје, у заједници са Богом. Тако се либерализму понекад приговара известан утопизам – тенденција да занемарује стварну несавршеност света у тежњи за идеалним поретком – док се хришћанству замера "окренутост небеском" која може довести до пасивности према земаљским проблемима. 

Ипак, треба напоменути да оба приступа имају извесну есхатолошку ноту: либерализам верује у могућност будућег друштва благостања и слободе (својеврсни "рај на земљи"), док православље тежи небеском поретку; у том смислу, упркос разликама, оба система вредности покреће нада у боље стање човечанства, било у историји било ван ње.

ШТА СЕ СВЕ РАЗЛИКУЈЕ 

На основу претходне анализе, могу се уочити кључне тачке размимоилажења између савременог либерализма и православног погледа на свет. Једна од најупадљивијих је разлика у схватању индивидуалности и заједнице: либерализам полази од аутономног појединца који остварује своја права и слободе, док православна традиција нагласак ставља на заједницу (Цркву) и склоност жртвовању личног интереса за добро ближњих. Тако, за разлику од либералне културе која пропагира самоостварење и инсистирање на сопственим правима, православни аскетски етос истиче смирење и одрицање од себе – појединац је позван да се по нужди одрекне "свог права" ради љубави према другом. 

С тим је повезана и разлика у моралним нормама: либерални приступ је „флексибилан и секуларан“ – морал се заснива на друштвеном договору и личном избору све док се не повређује слобода другог, док православље баштини објективне, апсолутне моралне принципе утемељене на Божјем откривењу. Зато по питањима као што су абортус, брак, сексуалност или тзв. родне улоге долази до судара: либерална култура тежи да их посматра у светлу личних права и слобода избора, док Црква задржава традиционалне ставове и сматра да су одређене врсте понашања у сукобу са Божјим моралним законом. 

Ту је и супротност између секуларног и религијског ауторитета: либерализам инсистира на томе да се државна политика не сме ослањати на једну верску доктрину, што Цркву понекад узнемирава јер њено учење не добија повлашћен статус у друштву у којем је већина становништва номинално православна. 

На антрополошком плану, већ је наглашено да либерална филозофија има оптимистичнију слику човека јер верује у могућност разумног уређења друштва и напретка, док православно предање снажније истиче трагичну страну људске природе (склоност греху) и нужност Божје благодати за истинско усавршавање човека. Либерализам често пројектује неку врсту идеалног друштва у будућности ("утопијску" визију сталног напретка), док православље сумњичаво гледа на такве пројекте и упозорава на ограничења палог света. Ове разлике понекад доводе до узајамног неразумевања па чак и до перцепције друге стране као претње: секуларни либерали могу Цркву да посматрају као назадну или нетолерантну силу која настоји да сузбије индивидуалне слободе, док верници православља либерални свет доживљавају као агресивно секуларистички и морално релативистички.

ЛИБЕРАЛИЗАМ ВОДИ У МЕГАЛОПОЛИС 

Свештеник и теолог др Дарко Ђого, у својој књизи „Завјет или порицање“, позабавио се животом Цркве у доба Мегалополиса ( термин је у употребу наше културолошке критике увео др Слободан Владушић ). „Мегалополис“ није географска реалност, него начин концентрације биополитичке моћи који тежи да наднационална елита производи људе као заменљиву „биомасу“, независно од пасоша и формалне државне припадности. Зато „Мегалополис“ може да тежи да обликује као подједнако прилагодљив материјал и Србе и Русе и Кинезе и Американце, јер предмет управљања није нација, ни „мистичка“ ни државотворна, него човек као ресурс у културно-политичкој матрици која одређује смисао живота, вредности и саму меру „нормалног“. 
У Мегалополису, који користи либералну реторику, све је против Христа и хришћанских вредности: утробно чедоморство се именује као „право жене да одлучује о свом телу“ ( мада фетус није женско тело ), убиство тешко болесног пацијента је „еутаназија“ ( добра смрт ), спречавање верских слобода је „борба за секуларну државу“, учење о томе да није битан биолошки пол, него како се осећамо, јесте „џендер теорија“, сакаћење деце операцијама и хормоналним манипулацијама је њихово „право“ да бирају свој џендер, итд. Мултинационалне компаније, зарад што већег профита, руше либерални свет, и претварају га у ковитлац привида, а користе се државом ( „постмодерном државом“, кажу ) да се маскирају у „људска права и демократију“. Јер, ако држава претпоставља неки минимум заједничких вредности, она не може да буде „постмодерна“ у смислу радикалне релативизације и порицања постојаних вредности. Православни то не могу прихватити: иако држава не служи зато да од света направи рај, она је ту да спречи да свет постане пакао. А пакао је свет без вредности, хаос после кога долази сатански „ред и поредак“ антихриста. 

НАИВНОСТ ПРАВОСЛАВНИХ

Православни народи се начелно са поверењем односе према људима и народима. И зато су веома често наивни, не само у личним, него и у односима политичким, геополитичким, међународним. Године 2014, када је НАТО повео посреднички рат против Русије на Украјини, руски народ је опет схватио да су све западне приче о миру, људским правима и демократији биле варка којом се припремао нови рат. Зар је заборавила Русија Наполеона, Кримски рат (када је Запад подржавао Турке), Руско-јапански рат (кад су амерички банкари хушкали Јапан против Русије), вероломни напад Немачке и Аустро-Угарске 1914, бољшевичку револуцију, коју су финансирали из Ситија и са Вол Стрита, Хитлера и његову зликовачку солдатеску, амерички хладни рат?

А Србија? 

Зар се Србија, коју је Запад разарао три пута у 20. веку, не освешћује, него верује у „евроатлантске интеграције“? Први светски рат су, на нашем простору, против Србије водили Немци и Аустријанци, Други опет Немци и Аустријанци (а он је донео и крвава бомбардовања англо-америчких „савезника“ 1943. и 1944. чак и на Васкрс, у којима скоро да и нису страдали војници Вермахта, него цивили Београда, Подгорице, Лесковца, Ниша), а 1995. и 1999. Запад је, предвођен Америком, засипао Србе у Босни и Херцеговини и у Србији тонама бомби са осиромашеним ураном.

Зашто крвљу плаћамо своје поверење према Западу?

МИСТИКА И ПОЛИТИКА

Из перспективе Откровења датог човечанству, Црква Православна је Нови Израиљ, који у себе сабира све народе спремне да се Божјем позиву у Христу одазову. Грци, Срби, Бугари, Руси (Мале, Беле и Велике Русије), Грузини, крштени Арапи и Сиријци један су народ – Народ Божји. Тај народ од Бога има задатак да васкрсење Христово сведочи свим осталим народима на кугли земаљској, добро се чувајући да не изгуби свест о томе на шта је призван. Док год су православни народи и њихови вођи на овоме градили свој државни и друштвени живот, дотле их је благодат пратила. Кроткошћу Христовом они су побеђивали, а не силом и насиљем. Свети владика Николај Жички је говорио да је то што Русима припада шестина копна на планети Земљи најбољи доказ Христове речи: “Блажени кротки, јер ће наследити земљу“.

Али пречесто су православни заборављали свој циљ, па су са Истока, од Христа, Сунца Правде, кретали ка тами Запада, клањајући се тамошњим идолима, маскираним у причу о прогресу и цивилизацији. Њихови свеци и њихови мудраци су их упозоравали, али много пута упозорења нико није хтео да слуша, па су се заблуде, како видесмо, крвљу плаћале.

НАРОДНО ИСКУСТВО

Српски народ је у својој епској поезији оставио стих као вечну опомену: “Латини су старе варалице“. Како каже др Душко Бабић, “српска народна епика у својим затамњеним дубинама носи вековни антагонизам између источног и западног хришћанства. Започео много пре историјског раскола (1054), овај сукоб је био вишеслојан и свеобухватан – обредни, догматски, политички, културолошки. Српски народ је, у целини гледано, у себи увек имао довољно снаге да се одупре тим притисцима“.

И руски народ је од Средњег века знао ко су Латини. Када је папа Инокентије 1204. послао своје легате кнезу Роману Галицком да му нуде краљевску круну и војну помоћ, уз, наравно, потчињавање папи, кнез обнажи свој мач и рече незваним гостима: “Има ли папа овакав? Док га носим о појасу, не треба ми мач туђина, по примеру дедова мојих, који су уздигли земљу руску“…

Наравно, када су се у Србији и Русији појавили западни идолопоклоници, отуђеници од народа, ове мудрости су заборављане, и полазило се за лажју.

СРПСКИ СВЕЦИ И РУСКИ СВЕЦИ 

Давно је Владика Николај истакао да је Западна Европа непријатељ српске слободе и да су „сви путеви Западне Европе немилост и лаж“. И додавао је: “Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи“. Преподобни Јустин Ћелијски је сведочио: “Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари“.

И Владика Николај и Отац Јустин молили су Србе да не иду за људождерском Европом без Христа, коју је Николај звао Белом Демонијом.

И руски свеци су опомињали свој народ да не хита Западу. Свети Теофан Затворник је говорио: “Западом нас је Господ кажњавао, и опет ће нас казнити, а нас баш брига. До ушију смо у западном блату, и све нам је потаман. Имамо очи, и не видимо, имамо уши, и не чујемо, нити срцем разумемо. Господе, помилуј нас! Пошаљи светлост Твоју и истину Твоју“. О томе је говорио и Свети Игнатије (Брјанчанинов), најављујући таласе светског потопа са обезбоженог Запада, чији је циљ да „истреби веру у Христа, разруши на земљи Његово Царство, да угуши Његово учење, разори морал, пригуши и уништи савест, да успостави власт свезлобног кнеза овог света“. Оглашавао се и Свети Јован Кронштатски. Звонили су у звона упозорења Оптински старци…
Русија, као ни Србија, није послушала. И плаћала је. 

РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА

Славјанофили су Србима из Москве писали шездесетих година 19.века: “Не залуђујте се тиме да будете Европљани (…) Употребљавају ту реч „Европљани“ као згодан мамац за Словене да би их увели у духовно ропство; и, на несрећу, ми се још и сада препуштамо њиховим обманама. (…) Не ограничавајте своју умну слободу гиздавим псећим огрлицама на којима пише ‘Европа’“.
Достојевски, који је тврдио да је њему Европа драга исто као и Русија, није могао а да не каже домаћим „западњацима“: “Да, она се налази уочи пада, ваша Европа, уочи пада општег и на сваком месту. Мравињак, изграђен већ одавно без Христа и без Цркве, који је изгубио и све опште и све апсолутно – тај је мравињак сав поткопан“. Данилевски је био прозорљив: “Мржња према Словенству до таквог је степена помутила свако осећање истине и правде у Европи да Европа не само што је стала затварати очи пред страдањима хришћана под Турцима, који имају несрећу да су Словени и православни, него се чак у њој распламтела љубав за Турке, у којима види једини елеменат способан да Истоку саопшти принципе ‘праве’ европске цивилизације“. Леонтјев је просечног Европејца називао „идеалом и оруђем свеопштег разарања“. 

Приказујући књигу „Руски мислиоци и Европа“ Василија Зјењковског, Свети Јустин Ћелијски пророчки пише још 1923. године да „Европа свим струјама свога живота улази у свој Апокалипсис“ и да је „зато у делиријуму, зато из катастрофе улеће у катастрофу. Ставите ли апокалиптичко питање: чиме ће се завршити Европа? – руски мислиоци одговориће: ако Христом не, онда смрћу без васкрсења“.

Ако све ово знамо ( а не зна само ко неће ), онда је јасно: судбина Српске Цркве у Европској Унији која тоне у нихилизам потоњих времена била би у сваком смислу трагична. Бриселској „дубокој држави“ смета Српска Црква као последња установа која обједињује све Србе свуда, и она ће на све могуће начине радити да јединство СПЦ разбије. Крајњи је час да изгубимо илузије и кренемо путем мистичке и политичке трезвености.

Објављено, у два наставка, на сајту “Eagle eye explore.com”