Правда

Циљ је да се смањи загађење, унапреди енергетску ефикасност и да се обезбеди равноправнији положај српске индустрије на међународном тржишту.

Закон о порезу на емисије гасова са ефектом стаклене баште одговор је Србије на почетак наплате таксе на угљен-диоксид у ЕУ коме од данас подлеже и Србија, а према Механизаму прекограничног усклађивања цене угљеника (Carbon Border Adjusment Mechanism - CBAM), док је Закон о порезу на увоз угљенично интензивних производа његов српски еквивалент.

Намети по оба закона, које је Србија усвојила почетком децембра, износе четири евра по тони еквивалента угљен-диоксида, где покривају и азот-субоксид (Н2О) и перфлуороугљенике (PFC-ове).

Порез се плаћа на произведен угљен-диоксид исказан у тони, а када је реч о другим гасовима с ефектом стаклене баште, они ће се исказивати у ЦО2 еквивалентима.

То ће омогућити да износ CBAM-а за производе који ће се пласирати на ЕУ тржиште из Србије буде смањен за четири евра по тони, јер се већ наплаћују према националном порезу.

Увођење нових пореза највише ће утицати на угљенично интензивне индустрије – производњу азотних ђубрива и једињења, гвожђа, челика, алуминијума, цемента и електричне енергије, а тона угљеника која се ослободи при њиховој производњи, плаћаће се у складу са принципом „емитер/загађивач плаћа“.

Закон о порезу на CО2 се примењује на оне који су дужни да поседују дозволу за емисије из постројења, а у питању су превасходно велика и средња друштва.

Те дозволе је добило 50 компанија, за 92 своја погона, које прикупљају податке о емисијама у складу са Законом о климатским променама и достављају их Министарству заштите животне средине.

Кроз нови фискални механизам обезбеђују се средства у буџету Србије која би требало да се искористе за подстицање инвестиција у вези са зеленом транзицијом.

Истовремено, Закон о порезу на увоз угљенично интензивних производа не укључује електричну енергију, због техничких ограничења и још увек недефинисане прецизне методологије за опорезивање.

Порез на увоз угљенично интензивних производа обухвата само субјекте који увозе најмање пет тона обухваћених производа годишње.

Увозници ће плаћати у складу са емисијама уграђеним у производњу увезене робе, али ће моћи да користе пореске кредите ако је у земљи порекла већ плаћена накнада за емисије, као што је и у ЕУ.

Србија се применом ових закона придружила листи земаља са сопственим порезом на угљеник којих је, према подацима из маја прошле године било 44.

ЕУ механизам ЦБАМ обухвата исте производе као и нови закон у Србији, укључујући и водоник, а од данас поред Србије важи и за производе из Кине, Турске, Индије, САД…

Замишљено је да се CBAM такса сваке године увећава док се 2034. не изједначи са ценама дозвола за испуштање гасова с ефектом стаклене баште из Система ЕУ за трговање емисијама (ЕУ ETS).

CBAM принцип наплате функционише тако да увозници из ЕУ купују посебне сертификате за сваку тону угљен-диоксида уграђеног у увезени производ.

Ови сертификати представљају еквивалент емисионих дозвола у систему ЕУ ЕТС – на основу којег се формирају и цене у склопу CBAM-а.

Тона гасова са ефектом стаклене баште тренутно се наплаћује између 60 и 80 евра по тони, али износ варира и у будућности би могао да буде скупљи.

Прикупљени новац одлази у буџете ЕУ и држава чланица, а главни циљ је да се за робу из увоза изједначе „правила игре“ са производима из ЕУ, а који већ подлежу ETS-у, те да се на тај начин помогне тешкој индустрији у државама чланицама.

Увођење CBAM-а, односно домаћих закона, коштаће српску привреду, јер ови нови климатски прописи намећу додатне трошкове на извоз српских предузећа у ЕУ, који би могли да износе и неколико стотина милиона евра годишње.

У недавном Извештају Фискалног савета Србије о климатској транзицији у Србији наведено је да је декарбонизација кључ за очување конкурентности домаће индустрије на тржишту ЕУ и да су зато потребна улагања у смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште и енергетску ефикасност како би се ублажили CBAM трошкови.

Извор: Нова