„Оставите сваку наду ви који улазите!“ Тај натпис би требало да стоји испод назива установе коју, не знам више из ког разлога, називамо Основно јавно тужилаштво. Натпис који за циљ има да нам јасно да до знања да се одрекнемо наде у правду и праведност, да се манемо ћорава посла, јер тамо ни јоту од идеала праведности нећемо наћи.
Ипак, у протеклих годину дана открио сам у себи једну, слободно могу да је назовем, мазохистичку потребу да управо на том месту трагам за одговорима на питања: ко је одговоран и ко је извршилац напада на моју породицу који се догодио 16.1.2025. године? Морам признати да пре овог догађаја који ме је спојио са ОЈТ хаосом (назвао бих га „космосом“, али та реч означава уређену целину) нисам имао прилику ни „част“ да ступим под сводове ове назови институције. Па ипак, и тако невешт, претпостављао сам да ће на крају крава ритнути корито са млеком, да ће бити мрка капа и да ћу џабе кречити. Али, ту је била НАДА. Нада да је некаква правда овоземаљска ипак могућа. Али, нада у људску творевину стоји на стакленим ногама. Као и ВЕРА у овоземаљску правду.
Много је слепаца и слепица на овом свету. Неки способност виђења и увиђања никад нису имали, а неки су је успут изгубили, својевољно или против своје воље. Али, мој ОЈТ-наутизам ме је научио да су две највеће слепице – ПРАВДА и ВЕРА. Још у доба антике, ПРАВДА је тако и приказана, као богиња са повезом преко очију, како би њен суд био исти без обзира да ли се изриче господару или робу, богаташу или сиромаху. У перцепцији ОЈТ галаксије, она је нужно зло, које вероватно има уговор о сталном запослењу, па као такву не могу да је макну из установе, те је пуштају да безумно ћорета по полумраку соцреалистичких ходника, проглашавајући је за излапелу бабу која чека пензију. Коперникански допринос нашег тужилаштва је управо у томе да очи кадије морају бити широм отворене да би виделе коме да суде, а кога да штите. Јер, сви смо ми једнаки, али ипак међу нама има ЈЕДНАКИЈИХ.
У овом чудноватом водичу било би неправедно не поменути посестриму и верну другу ОЈТ-а – ПУ (звучи као узвик који доликује особини инситуције, али истине ради, напомињем да је реч о полицијској управи). Извршна и судска власт Уставом прописана, зарад што бољег функцинисања друштва имају за циљ да присно сарађују. Мора се признати да се оне својски труде да испуне тај уставни аксиом. Поготову када би нешто требало сакрити и заташкати. Даћу себи за право да изнесем један увид. Највећи проблем у односу ове две посестриме-институције је комуникација. Није да је нема. Далеко од тога. Ипак, у гро случајева та комуникација делује као разговор друида племена Геати из древне Скандинавије и шамана народа Вазимба са још древнијег Мадагаскара – дух је ту срчан, па чак ни тело није слабо, али као да је на снази непремостива језичка баријера. Једна посестрима је тешки чекић, друга солидни наковањ, а оно ништа између њиховог силног судара сте ви, човек који трага за правдом.
Знали смо ми све то још и оне ноћи када смо отишли да пријавимо напад. Још јасно памтим речи своје супруге које су старе ево већ 12 месеци: „Знам ја да за ово нико неће да одговара. Ово радим да остане забележено ако се нешто догоди неком из моје породице или мени, да сте знали а ништа нисте урадили...“ Признајем, мушкарцу често буде жао кад је жена у праву, а она то често јесте. Након тог трауматичног догађаја, који је на моју породицу оставио приличне последице, ипак је провејавала нада да би налогодавци и починиоци могли бити „приведени правди“ (авај, каква наивна уметност). Не да би неко робијао, већ да би институције послале поруку да такве ствари не смеју да се догађају никоме. Да је то нешто што није забележено у скоријој историји наше вароши. Нека ме неко слободно исправи ако грешим. Моја супруга и ја смо рођени и одрасли у овом граду. Ту смо одлучили да се вратимо након школовања и градимо живот, јер је овај град за нас био симбол сигурног дома. Изгледа да је било наивно што овакво понижење нисмо могли да замислимо ни у најужаснијим кошмарима. Оно што неупоредиво више ужасава јесте чињеница да за годину дана нико није опоменут, а камоли процесуиран. Апсолутно СВИ који су учествовали у овом злоделу су на слободи. Неки су се чак издигли на друштвеној лествици, а ми осећамо страх и нелогаду кад год би се нека непозната кола паркирала испред наше куће или када би приликом шетње градом осетили да неко иде иза нас. Овај опис је ублажен, јер ја речима не могу да опишем тај осећај, иако можда на папиру то делује претерано и патетично. Свака ретрауматизација има негатине последице, а на неки недокучив начин снажнија је од примарне трауме након претњи и угрожавања безбедности које је моја породица претрпела 16.1.2025. године. Овај пасус није израз кукумавчења. Ми смо одлучили да наставимо са својим животом нормално. Имамо довољно снаге и духа да живимо испуњено, имамо и три огромна разлога за то. Ипак, лагао бих када бих рекао да траума није похрањена у нама и да нас каткад необјашњиво не опседа.
Био бих неправедан и необјективан када бих цео ОЈТ универзум окарактерисао као аспсолутно лош. Морам да признам, а и драго ми је због тога, да сам у ходницима и канцеларијама упознао заиста добре људе, који су били предусретљиви и искрено се трудили да изађу у сусрет. Од портира, преко службеника, па и неких тужиоца. То су обични људи, хлеботворци, које свакодневно срећем на улици. И драго ми је што их срећем. Уверен сам да због таквих људи, иако они немају моћ одлучивања на највишој инстанци, те институције још увек постоје као одраз онога што би требало да представљају за сваког грађанина. Таквим људима се овим путем захваљујем, ако моја захвалност има било какву тежину. До судија нисам стигао, па не могу да проценим. Они су за мене остали митска бића, а можда је тако и боље.
Главни тужилац кога сам затекао када је истражни процес почео и наставио се у наредних девет месеци, трудио се, колико је у његовој моћи да случај изгура до суда. Претпостављам да је клинове у точкове добијао са разних страна. У једном тренутку ми се чак учинило да од случаја може нешто и да буде. То је све, наравно, скопчано са малопре поменутом надом и вером у људску творевину, али вероватно ту утицаја има и моја лакомисленост.
Заокрет се догодио оног тренутка када се у ОЈТ свемиру догодило гашење супернове, киша метеора, сукција црних рупа, судар галаксија, кваркотрес или шта већ... Ја ћу за то употребити шаховски термин – рокада. Главни тужилац био је замењен (или свргнут, не знам који би термин био прикладнији ОЈТ речнику). Можда је надобудно сматрати да је био замењен због бављења мојим случајем, али можда и јесте... Елем, од тог тренутка креће заокрет у односу и комуникацији са оштећеном страном. Комуникација се готово свела на телефонско заказивање састанака и размену мејлова, у којима нам је, додуше, напоменуто да је случај још увек од примарног значаја за ОЈТ. Авај, као и пред сваки раскид, односи су захледнели и чекао се само тренутак када ће се ствари назвати правим именом. То се и догодило на нашем последњем састанку са „брендњу“ тужиоцем, која је одиграла ту улогу да оконча немогућу романсу између ПРАВДЕ и човека коме је нането зло. Таквој вези у нашем друштву изгледа следи неминовно шекспиријански сценарио из „лепог града Вероне“.
Да смо дошли до краја пута наше љубави, појашњено нам је у три тачке.
Прво, тужилац је вероватно ненамерно разоткрила ОЈТ дволичност, коју је ова изгледа у њедрима вешто скривала од самог почетка. Потреба за бављењем овим случајем од стране ОЈТ је од самог почетка била подстакнута превеликом медијском помпом који је случај изазвао. Закључак тужиоца да је ОЈТ почело да се бави овим случајем „како би запушило уста јавности и онемогућило да се каже како „тужилаштво штити одређене појединце и припаднике странке“. Тако да је заправо све била мимикрија, без идеје и намере да се посао уради до краја. Какав нож у срце човека који трага за правдом. Да је знао да ће тако бити, човек би, место у ОЈТ, у потрази за утехом одмах отишао у ОЈК (Обичну Јавну Кафану) или, боље, у ПМ! (верујем да обајшњење ове скраћенице општем читалачком аудиторијуму није потребно)
Друго – докази. Пре него што прозборимо неку о „недостојсности“ доказа, ваља рећи да су готово сви докази достављени од стране НАС, да су исти постојали у ПУ, колико нам је познато, али да су тамо волшебно нестали, усисани од стране црне рупе или чега већ... Ипак, снимци на којима се јасно виде елементи разноразних злочина, од уништавања имовине до малтертирања људи, као ни изоловани отисци који су форензички обрађени, ипак за танану душу ОЈТ нису довољни да се покрене судски поступак. Претње које су изречене мојој супрузи се на тим снимцима не чују, самим тим нема основа да јој се верује. Можда је требало ангажовати Гаја Ричија да искадрира овај напад са све напредном опремом за снимање како би ствар била јасна. Стварно смо аматери... жртве аматери. Након питања супруге има ли смисла да долази ноћу, да прети у кући где је троје деце, нападач понавља претњу „Поручи супругу да буде паметан сутра, да не бисмо настављали даље са овим“, по мишљењу тужиоца заправо је једна блага Цезарева мисао. По њеном укусу би било нешто конкретно, као „општење са мајком, убиство или одсецање главе“. Поред жртве аматера, сада имамо и нападача аматера, који не зна људски ни да запрети, да би ОЈТ имао за шта да се ухвати. То МИНИМИЗИРАЊЕ ЗЛОЧИНА би и могли да прогутамо, али оно што посебно боли је њено настојање да НОРМАЛИЗУЈЕ овај догађај. Такве ствари су, по речима тужиоца, „обично застрашивање“ које се догађа готово свакодневно, па према томе траума жртве овог злочина из јануара 2025. претерује. Оваква изјава вређа достојанство, интелигецију и....боли... По мом мнењу, то је она стара превара када се жртви злостављања објашњава да је заправо она крива, јер је дала повод злостављачу да делује. То је већ превише морбидно! Боље да смо раскинули преко СМС поруке и избегли бар ову суровост.
Онда следи треће – РАДИКАЛНА БАНАЛИЗАЦИЈА ЗЛОЧИНА. Тужилац нам је на крају „раскидног процеса“, као вишњу на шлаг, сервирала причу о томе како је најгоре то што је тужилаштво за овај случај потрошило своје време и новац за разна вештачења. Изгледа да је тужилаштво начисто калирало због наше неосноване пизме против узорних грађана који су само покушавали да мало заведу ред по туђим кућама. Сјајна раскид тактика! Јадан ОЈТ, заиста смо се посрамили због нашег крајње размаженог понашања!
Она излизана каже да човек из свега понешто научи. И то је тачно! Научили смо да су карикатурални ликови из позоришта сенки који су нас посетили те прохладне јануарске ноћи 2025. године само последица нефункционисања институција. На крају крајева, они иако имају имена и за већину знамо ко су, заправо су безлични – љуштуре које паразитирају у овом друшту, јер им горе поменуте установе то дозвољавају. Пролазни су. Отићи ће и на њихово место ће доћи други, са другим именима, али исто тако без личности. Они заправо нису највећи проблем. Суштински проблем су институције које им њихова злодела дозвољавају и толеришу. Због тога је овај текст посвећен институцијама, са надом да ће од једног тренутка почети да раде посао због ког постоје, макар због својих колега претходника који су своје животе и читаве радне векове посветили како би изградили ове институције на корист грађана и земље. Некада смо учили децу да су службеници ових институција ту да спроводе закон и бране права појединаца уставом загарантована. Чему сада да их учимо? Ако неко има идеју, нека нам каже...
Кажу да је одлика добрих писаца да се не понављају. Срећом, ја сам милионима светлосних година удаљен од доброг писца. Зато ћу се поновити и овај текст завршити питањем. Да ли ће партијски карађози наставити да врше насиље над грађанима ако им то институције дозволе? Наравно да ХОЋЕЈУ! Да ли ћемо ми наставити да се боримо за слободне институције које раде свој посао? Наравно да ХОЋЕМО! Па, нека свеколико грађанство одлучи да ли ће бити на страни оних који ХОЋЕЈУ или оних који ХОЋЕ.
Извор: pokretac.rs
