Гогољеве Петроградске приче долазе као књига која се облачи у нови, лепо скројени шињел, али задржава ону исту, узнемирујуће прецизну моћ да нам помери тло под ногама. Ако сте икада помислили да апсурд припада искључиво савременом свету, Гогољ ће вас разуверити већ на првим страницама. Написане тридесетих и четрдесетих година XИX века, ове приповетке откривају шта се дешава иза хладне, елегантне фасаде царске престонице. У тој позадини, мали и обични људи покушавају да сачувају достојанство, разум и сан, док се град претвара у гротескно окружење и злокобног луткара који повлачи конце.
Град који сања уместо нас
Петроград овде није сценографија, већ лик са сопственом вољом. У њему предмети оживљавају, стварност се накривљује, а човек почиње да сумња у сопствену перцепцију. Гогољ води читаоца по граници сна и јаве, тамо где се логика распада тихо, готово пристојно.
Хумор који уме да заболи
Гогољева сатира је истовремено смешна и тескобна. Његови јунаци су комични, али никада само то. Испод сваке досетке налази се рана, страх, или неизговорена истина о усамљености, понижењу и потреби да се буде примећен у свету који не мари.
Мали човек и машинерија система
У овим причама бирократија није декор, већ сила која брише идентитет. Друштвена неправда и равнодушност људи постају свакодневни механизми који мељу појединца. Зато Петроградске приче и данас звуче свеже, дрско савремено, јер препознајемо систем, притисак, и ону танку линију између лудила и луцидности.
Извор: Правда
