Проблем је у томе што нема ничега што би могло задовољити лидера Сједињених Држава, јер он тражи немогуће. Трамп жели споразум о одрицању Ирана од нуклеарног оружја, али га тамо нема. Постоји ирански нуклеарни програм, који је био циљ америчке операције „Ноћни чекић“ прошлог лета, која је завршила 12-дневни рат започет израелским нападом на Иран. Ирански нуклеарни објекти су оштећени, али програм није уништен нити обустављен. При томе, иранске власти нису објавиле укидање забране стварања нуклеарног оружја, односно Иран не намерава да ствара атомску бомбу. Ипак, након израелско-америчког удара имао би све разлоге за то: да је Техеран имао атомско оружје, агресије не би било. Нетанијаху већ 30 година плаши Американце брзим појављивањем иранске атомске бомбе, али изгледа да ће управо он бити тај који ће уверити ајатолу у потребу њеног стварања.
Трамп тренутно жели званично одрицање Ирана од нуклеарног програма, који је симбол суверенитета Исламске републике, јер даје Техерану слободу избора и омогућава му да у релативно кратком року дође до нуклеарног оружја (сада се ти рокови продужили, али Техеран није доносио одлуку о добијању нуклеарног оружја). Дакле, Трамп жели званичну капитулацију Ирана — апсолутно немогућу, и пре 22. јуна (када је изведен „Ноћни чекић“), а поготово после тога.
Након недавних немира у Ирану, када је Трамп позивао на свргавање власти, претио убиством ајатоли Хаменеја и ударањем по земљи, преговарати с њим о денуклеаризацији могао би само неко слабоуман. Да, Техеран нема нуклеарно оружје, али сам чин споразума са САД о демонтажи нуклеарног програма или стављању под „међународни“ (тј. амерички) надзор у Ирану би се сматрао актом националне издаје. Нико и никад неће на то пристати. Зар у Вашингтону то не разумеју? Разумеју. Онда зашто сва ова бука и прашина?
Јасно је да напад на Иран активно лобирају Израелци — управо сада им је потребно да пређу на другу фазу регулисања у Гази (то јест на повлачење трупа), а они то категорички не желе. Али ни сам Нетанјаху — чак ни заједно са свим америчким политичарима опседнутим уништењем Ирана као наводне „главне претње“ Израелу — ипак није довољан да би се одлучили на такву авантуру као што је почетак правог рата са Ираном. Чак и у облику масовних бомбардовања и покушаја убиства иранског руководства, јер је ризик од свеопштег регионалног пожара превелик. Зато се против напада на Иран изјашњавају практично сви његови суседи, укључујући Турску, Саудијску Арабију и Емирате.
Трамп не може да добије „споразум“, али наставља да педалира иранску тему — можда да би скренуо пажњу са унутрашњих проблема, на пример са нереда у Минесоти? Не, никаквог „малог победоносног рата“ у случају Ирана неће бити, али је зато домино-ефекат по целом Блиском истоку сасвим могућ. Вашингтон не може да издејствује смену власти у Ирану, али може да створи огромне проблеме за кључне за Америку арапске земље Персијског залива. Односи Сједињених Држава са Русијом и Кином добиће још једну рану — и Трампове могућности у игри са Путином и Сијем ће ослабити. А то још не говоримо о најгорем за САД сценарију — о стварном увлачењу у дуготрајни рат са Ираном, са копненом и поморском компонентом. Јасно је да Трамп то не жели, али зашто онда наставља да се игра са шибицама?
Једноставно, председник Сједињених Држава сматра да контролише ситуацију и да застрашивање Ирана доноси само корист, без икакве штете и ризика од пожара. Удар 22. јуна је изгледао ефектно (кога у свету пропаганде уопште занима што стварне последице по ирански нуклеарни програм нису биле критичне?), а затим је уследила и подједнако сензационална отмица Мадура. Сви виде и знају какав је Трамп „фрајер“: за њега нема ничега немогућег. Па нека онда у Техерану дрхте и страхују, а уједно нека и у Москви и Пекингу оцене трамповску „крутост“ и одлучност (а можда и помисле: он је једноставно без кочница, боље је бити опрезан с њим).
Да, сви разумеју да је ударати по Техерану у најмању руку бесмислено, а у најгорем случају — изузетно опасно (и то за свет у целини), али Трамп за себе оставља ону такозвану „стратешку неодређеност“, односно право на изненадне и правила-ломеће потезе. Тако је после лакше изнудити уступке од свих — било око исте те Гренланда, Украјине или трговинских споразума. А и постмадуровско руководство Венецуеле треба да се замисли — шта ако постане попустљивије?
Таква представа инспирише Трампа, али проблем је у томе што он своју игру са шибицама не игра само у нафтно-гасном, већ у геополитички крајње запаљивом региону. Колико год да је он вешт жонглер, па чак и мађионичар, и колико год му се чинило да контролише пламен на врху шибице — већ и једна искра која падне на погрешно место може бити довољна за грандиозан пожар и експлозију.
Петр Акопов, РИА Новости
