Пише: Миодраг Зарковић
Али када се појединачно загледам у дотичне индивидуе, верујте да осећам задовољство што такви какви су служе империји (без обзира на то да ли су свесни своје улоге или нису), а не борби против западног зла.
Што се тиче Русије, нема никаквог озбиљнијег ни наговештаја, камоли доказа, да је Мадура "пустила низ воду". Одговорност Москве и, рекао бих, првенствено Путина, огледа се у наглашеној попустљивости према Трампу у ових годину дана, колико има да се Доналд вратио у Белу кућу. Да, Трамп јесте мања штеточина од Бајдена, Камале и Хилари, али то је врло ниска лествица јер је ту реч о сподобама које су одавно изгубиле сваки додир са стварношћу. Трамп је, насупрот томе, неочекивано ефикасан у много чему што ради, па тако и у заштити интереса империје којом номинално управља. Стога је било разумљиво што је Кремљ у први мах раширених руку дочекао повратак Трампа на власт, али је већ после пар месеци морали да дође до прилагођавања курса, односно извесног заоштравања у односу према Трамповом кабинету.
Mиодраг Зарковић (Фото: ХелмКаст)
Јер, Трамп ни са ким није преговарао о Венецуели. Барем не јавно и не са Русијом. (И даље мислим да је његов састанак са Сијем од пре неколико месеци био далеко садржајнији и злокобнији него што је то предсатвљено јавности, али немам за то никакве доказе.) Тако би убудуће морала да се постави и Русија, макар на питањима која и сама означава као суштинска. Нека води специјалну операцију у Украјини онако како сматра да треба (што наравно подразумева и грешке, мада исто тако и отклањање истих), али немој ни по коју цену да полаже рачуне било коме осим свом народу, а нарочито не онима који су доказано гори, крволочнији и злонамернији.
Нама Србима, овако слуђеним и ојађеним, могу да пожелим само да се за почетак призовемо памети и запитамо се оно најважније: да ли нам је Запад/Америка пријатељ или непријатељ? Ако мислимо да нам је пријатељ, онда да наставимо да им предајемо земљу, људе и душу на тацни, да на власти трпимо најплићи од васколиког мусавог олоша, а Русе наравно да избацимо ис НИС-а па да на миру можемо и ми да финансирамо будуће америчке акције попут ове у Венецуели. Ако пак смогнемо части, свести и савести да препознамо да су нам Запад и Америка исто оно што су били и 90их, односно 40их, односно у Првом светском рату - душмани, е онда нам ваља чинити све супротно од овога што радимо већ годинама, да не кажем деценијама. Јер, Мадуро је пао за неколико сати, а ми на челу државе имамо издајника и несрећника који чак и таквом Мадуру није ни до колена. Плус нам је и опозиција као скројена да таквом не угрожава положај.
П.С. Наравно да није сасвим тачно да је Мадуро пао за само неколико сати. Оно, америчка операција киднаповања венецуеланског председника јесте била брза и недвосмислено успешна, барем утолико што су очигледно знали кога све у Венецуели треба да поткупе пре него што пошаљу тамо своје хеликоптере. Али да се не лажемо, америчка агресија на Венецуелу трајала је безмало 28 година, тачније од првог дана од како је Уго Чавез тамо дошао на власт. Свашта су били покушавали, од државних удара и преврата преко обојених револуција до уличних немира и економских санкција; и ништа им није полазило за руком све до сада; почетком века чак су и били успели да макну Чавеза са власти, али га је сам народ вратио на положај после свега неколико дана. Тако да је ноћашња акција само завршетак вишедецнијских насртаја Америке на венецуеланску самосталност и независност, насртаја који су, све до пре 24 часа, сви били завршени неуспесима. Треба и то имати у виду, а не пасти у замку преувеличавања америчких "способности". САД и даље имају незабележену моћ деструкције, по томе су заиста без премца, али то не би смело да нас одушевљава већ, напротив, да нас подстакне да стварамо, градимо и тражимо заштиту од таквог планетарног угурсуза.
Извор: Правда
