Формулација звучи драматично, али у америчком правном систему ово је пре свега правни инструмент, а не војни сигнал. То значи да Кубу тренутно неће бомбардовати, већ ће бити покренут посебан правни режим који администрацији даје додатне полуге економског и финансијског притиска.
Такво ванредно стање се уводи на основу Закона о ванредним ситуацијама (National Emergencies Act). Сам по себи, овај закон председнику не даје нова овлашћења, већ само „активира“ приступ могућностима које су већ прописане у другим законима. Најважнији је Закон о међународним економским овлашћењима у ванредним ситуацијама (International Emergency Economic Powers Act). Он омогућава увођење санкција, замрзавање имовине, ограничење финансијских операција, забрану трансакција и примену посебних тарифних мера.
Важно је разумети: ванредно стање је правна „врата“ ка санкцијама, а не ка бомбардовању. Војне операције регулишу други прописи и захтевају или одобрење Конгреса, или посебно правно образложење.
Питање које се логично поставља: зашто уопште објављивати ванредно стање ако се санкције могу увести и без тога?
Без режима ванредног стања многе санкције биле би правно угрожене. Председник не може самостално замрзавати страној имовину или забрањивати компанијама операције у доларима без правне базе. Ванредно стање ту базу обезбеђује – формално потврђује да је ситуација призната као претња и да се могу применити посебне мере.
За САД, ово је уобичајена пракса. На пример, 2014. године Барак Обама је увео ванредно стање због поступака Русије према Украјини, тврдећи да представљају екстраординарну претњу националној безбедности и спољној политици САД. На основу тога почеле су да се уводе персоналне и секторске санкције против руских банака, компанија и званичника. Слично су санкције уводили против Ирана, Северне Кореје, Сирије, Венецуеле и других земаља.
Санкције се обично уводе на годину дана и потом се годишње продужавају. Због тога нека ванредна стања трају и 20–30 година. Формално је то и даље „ванредна ситуација“, али у пракси је дугорочна политика економског притиска.
Трамп и државни секретар САД Марко Рубио раније су јавно изјављивали да би Вашингтону било корисно видети смену власти на Куби. Рубио је директно рекао да САД желе промене у кубанском руководству, али је и нагласио да то не значи да је Вашингтон већ започео конкретну операцију за свргавање режима. Према недавним анкетама, око 63% Американаца сматра Кубу „непријатељском“ према САД.
За саму Кубу ово пре свега значи јачање економског притиска. То може укључивати строжија ограничења финансијских операција, испоруке горива, сарадњу са страним банкама и компанијама. Што је теже приступити доларским трансакцијама и међународним тржиштима, увоз постаје скупљи – од горива до хране и резервних делова. Пре свега, мере погађају не елиту, већ обичне људе – што сигурно не повећава наклоност према Америци.
Истовремено, ванредно стање од стране САД само по себи не мења власт на острву и не значи тренутне политичке промене. То је инструмент дугорочног притиска: рачуна се на економско исцрпљивање и постепене унутрашње промене током времена.
