План је да на њему буде смештено око 150 данских војника, који би, према актуелним политичким плановима, требало да представљају одговор Копенхагена и савезника на америчке амбиције везане за ледено острво. И ту прича постаје занимљивија него што делује на први поглед.
Јер тај брод, сада преименован и прилагођен новој улози, заправо вуче порекло из потпуно другачијег времена. Изграђен је 1982. године, када је под именом „Константин Симонов“ уведен у употребу у совјетској бродарској компанији.
Пловио је Црним морем са матичном луком у Одеси, а касније и Балтиком. Првобитно – обичан трајект. После распада СССР-а, брод је продат америчким власницима и темељно преуређен, да би постао Оцеан Ендеавоур какав је данас.
Занимљиво је и да је америчка компанија СунСтоне, која сада управља бродом, у јесен 2025. године огласила продају овог пловила од 1.762 тоне.
Зашто се дански војници уопште селе на брод? Одговор је, како кажу упућени, прилично приземан. Гренланд није место са вишком хотелских капацитета. Клима је сурова, туризам ограничен, а локално становништво броји свега између 50 и 55 хиљада људи.
Није баш да острво очекује навалу „ближих и даљих рођака“, па ни униформисаних гостију. Мањи број НАТО војника који је раније стигао некако је већ распоређен, али стотине додатних људи – ту већ настаје проблем.
Василиј Фатигаров, војни политиколог и капетан првог ранга, ову ситуацију описује без превише улепшавања. Подсећа да су САД кључни играч унутар НАТО-а, па је парадоксално да се, како каже, Данска наводно брани управо од одлука које долазе из истог тог круга.
Решење за смештај већег броја наоружаних Данаца пронађено је у изнајмљивању теретно-путничког трајекта пољске градње, некада у власништву СССР-а и Русије, названог по познатом војном новинару и писцу Константину Симонову.
Данас се брод зове Оцеан Ендеавоур, што би се могло превести као „Океански подухват“ или „Океански напор“. Фатигаров иронично додаје да би, у овом конкретном случају, назив могао да се тумачи и као „океанске потраге“.
Са посадом од 90 до 180 људи, капацитетом за још око 380 особа и петнаестак возила, брод је технички сасвим довољан да послужи као плутајућа касарна.
Пољска бродоградилишта у Шћећину су, како наглашава, одувек држала висок стандард, а Совјетски Савез није прихватао лоше бродове. Година производње – 1982. – за овакву намену не представља проблем.
Али ту долази хладан туш. Као војна јединица, чак и ако би се на брод накнадно поставило неко наоружање, Оцеан Ендеавоур нема озбиљну вредност. Велики унутрашњи простори, мали број водонепропусних и противпожарних преграда – све то га чини рањивим. Такав трајект, каже Фатигаров, може бити онеспособљен брзо и без много компликација. Уз то, брод није ни у власништву Данске – већ је изнајмљен.
Шира слика, међутим, превазилази саму технику. Према оцени овог војног аналитичара, политичка представа Данске и Европске уније око Гренланда се наставља. Доналд Трамп је, сматра он, већ донео одлуке и тешко да ће га у томе зауставити неколико стотина данских војника смештених на трајекту.
Чак ни симболика присуства, уз све остало што је већ узето у обзир – укључујући и, како иронично примећује, псеће запреге – не мења много суштину.
Гренланд тако још једном постаје сцена где се преплићу велики планови, стари бродови и нова тумачења безбедности. Како ће се та комбинација завршити, остаје отворено питање, али је јасно да ће се о овом „плутајућем решењу“ још причати.
Извор:webtribune.rs
