Састанци су завршени, делегације су се разишле, а формални договор није објављен. Ипак, према анализи економисте Михаила Хазина, оно што се тамо отворило далеко је важније од самог чина преговарања.
Реч је о покушају да се поставе темељи нове безбедносне конструкције, а не само да се добије краткорочна пауза у сукобу. Управо зато, каже он, последице тих разговора тек долазе на наплату.
Хазинова интерпретација иде даље од дипломатских саопштења. Он тврди да је Абу Даби био место где су се судариле реалне намере и ограничења свих страна. За Москву, улазак у те разговоре није значио спремност на брзо примирје, већ тестирање могућности за такозвани одрживи мир.
Из угла Кремља, привремено смиривање ситуације, које би Западу оставило простор да поново ојача Кијев, нема стратешки смисао. Искуство са Минским споразумима, како Хазин подсећа, научило је руску страну да потпис на папиру не значи и стварну безбедност. Зато је кључни проблем остао исти: како градити договор са страном која нема пуну контролу над сопственим процесима и зависи од спољног финансирања.
Један од најупечатљивијих делова Хазинове анализе тиче се мотива украјинске политичке елите. Према његовим речима, током и око тих разговора јасно се видело да је Кијев спреман на екстремне уступке у замену за новац.
У неформалним круговима помињане су цифре од 800 до 900 милијарди долара, намењене обнови и одржавању система. Међутим, та очекивања сударила су се са реалношћу Запада. Ни Сједињене Државе ни Европа, тврди Хазин, немају ни ресурсе ни политичку вољу да обезбеде такав износ.
Посебно након доласка администрације Доналда Трампа, фокус Вашингтона се померио ка унутрашњим економским питањима, што је, у пракси, затворило врата ери неограничених финансијских инекција.
Иако су разговори у Абу Дабију завршени без званичног исхода, Хазин сматра да они представљају тек почетак дужег процеса. Према његовој процени, чак и ако би се у наредним месецима појавио формални споразум, његов век трајања био би ограничен на шест до дванаест месеци.
Разлог види у структуралној слабости украјинског система, који без масивних спољашњих средстава не може да функционише. Када та средства изостану, а територијални уступци постану чињеница, унутрашња напетост у Кијеву могла би да доведе до распада државне машинерије.
У том ширем оквиру, Хазин закључује да су завршени разговори у Абу Дабију отворили више питања него што су затворили. Русија тражи модел који би дугорочно гарантовао њене границе, док Сједињене Државе покушавају да пронађу излаз из сукоба уз минималну штету по сопствени међународни положај.
Између та два интереса, Украјина се, према овој анализи, појављује као преговарачки адут чија вредност временом опада. Да ли ће наредна рунда разговора донети стабилнији оквир или само потврдити дубину проблема, остаје да се види – јер Абу Даби је можда затворио једно поглавље, али књига је далеко од краја.
Извор:webtribune
