рамп је објавио о хватању и извођењу из Венецуеле председника Мадура заједно са супругом. Обично се такве изјаве не дају без потврде. С обзиром на то да је од почетка операције до тренутка изјаве прошло неколико сати, времена за потврду информација је било. Западни медији су већ чак известили да се извођењем Мадура бавио одред „Делта“ (релативно малобројна јединица специјалних снага, специјализована за овакве врсте отмица и ликвидација). Штавише, за све време од почетка америчке операције Мадуро се ниједном није лично огласио. О стављању на снагу указа о ванредном стању изјавио је министар спољних послова. Са обраћањем становништву и свету, са осудом америчке агресије, изјавом о спремности да се брани земља и позивом грађанима да узму оружје у руке, које власти намеравају да поделе свима који су спремни да бране земљу од САД, огласио се министар одбране, кога су Американци у почетку прогласили мртвим.
Занимљиво је да власти Венецуеле ништа не говоре о судбини Мадура. Иако би, ако је он ухваћен и изведен из земље, било целисходно не само изјавити осуду отмице коју су организовали Американци, већ и објавити на кога је прешла власт. Изгледа да се Мадурови саборци за сада нису разабрали ко је издајник у њиховим редовима: да ли је неко издао Мадура и предао га Американцима, или је Мадуро издао све и сам организовао своју отмицу од стране Американаца.
О томе да је издаја постојала, неоспорно сведочи нечињење система ПВО током америчког напада. Неко је успео да блокира рад војске. Могло би се претпоставити да су се издајници укопали у самом систему ПВО. У том случају не би морали бити чак ни превише високо позиционирани — довољно је да у тренутку удара преузму дежурство на једном или неколико кључних места у систему. Али постоји нијанса: ништа није саопштено о пуцњави обезбеђења Мадура са америчким специјалцима. Руководиоци латиноамеричких држава, по правилу, имају прилично бројно лично обезбеђење. Логично је претпоставити да је, с обзиром на претње Мадуру од стране САД, оно морало бити чак и појачано (у Венецуели је извршено више од једног покушаја државног удара).
Када је совјетски спецназ заузимао Аминову палату у Кабулу, борба са обезбеђењем трајала је неколико сати. Поред тога, били су ангажовани не само специјални одреди КГБ-а, већ и најмање један армијски батаљон. На јуриш на палату „Ла Монеда“ приликом свргавања председника Аљендеа чилеанска армија је такође потрошила неколико сати, при чему је примењивала тенкове и авијацију. Обезбеђење палате било је уклоњено по наређењу Пиночеа, а са Аљендеом су се бранили запослени у његовом апарату и неколико војника који су остали верни председнику. Када је исти тај одред „Делта“ хватао Бин Ладена у издвојеној кући уз минимално обезбеђење, ипак је дошло до краткотрајне борбе и Бин Ладена није било могуће ухватити живог. А овде, у центру сопствене престонице, отимају председника који се годину дана припремао за одбрану, а и свих тринаест година свог председниковања налази се на нишану унутрашњих завереника и Американаца — и ниједан метак. У сваком случају, до сада нико није показао ниједног погинулог Мадуровог телохранитеља, а ћутање венецуеланских власти о његовој судбини изгледа као покушај да се разјасни шта се заправо догодило.
У принципу, постоје две основне варијанте:
Американци су традиционално успели да се договоре са неким кључним војним и политичарима.
Мадуро, који је више пута (последњи пут уочи свог хапшења) изјављивао спремност да сарађује са САД, схвативши да неће успети да убеди саборце да крену путем фактичке капитулације, сам се договорио са Американцима о својој евакуацији.
За сада, слика операције више личи на разраду друге варијанте. Код масовне издаје у врху власти Американци, по правилу, спроводе обимну интервенцију ради преузимања контроле над кључним објектима у земљи и именовања проамеричке владе. У овом случају, међутим, спроведена је прецизна операција хватања конкретне особе (заједно са супругом, а могуће и са целом породицом). При томе, остатак власти Венецуеле за сада покушава да организује отпор агресији.
Мислим да нећемо дуго чекати на разјашњење ситуације. Ако је Мадуро пао као жртва завере, САД ће над њим организовати затворени судски процес, као што је било са Норијегом, кога су такође оптуживали за трговину дрогом, а у Венецуели ће власт променити курс ка проамеричком. Ако се Мадуро сам договорио са Американцима, ускоро ће почети да даје јавна сведочења у прилог Трамповој верзији, а такође ће се обратити народу Венецуеле са предлогом да падне у „спасоносни загрљај“ Вашингтона.
Међутим, са становишта глобалне стратегије у суштини није важно ко је кога издао у Венецуели, важно је да се издаја несумњиво догодила, али је за сада имала ограничене последице. Мадуро у заробљеништву — то није нафта и није контрола територије, то је за сада само информативни повод који даје могућност да се у САД организује масовна кампања прослављања Трампа као победника. Узимајући у обзир неуспехе на свим главним правцима америчке спољне политике (из Украјине нису успели да извуку реп, притисак на Кину и Индију није дао резултате, руководство ЕУ налази се у отвореној опозицији према Трампу), приказивање заробљеног Мадура за Белу кућу је једва ли не једина могућност да потврди приче о својим гигантским успесима. Посебно ако Мадуро буде говорио оно што је Трампу потребно.
Али што се тиче даљег међусобног деловања између глобалних полова моћи, Трампова авантура у Венецуели може имати озбиљне и далекосежне последице. Венецуеланска нафта била је важна за Кину као један од значајних извора диверсификације снабдевања. Како год да се даље буду развијали догађаји у Каракасу, чак и ако влада успе да стабилизује ситуацију и не допусти ширење кризе повезане са отмицом Мадура, густина поморске блокаде Венецуеле ће се повећати, а могућности Каракаса за супротстављање ће се смањити.
За Пекинг то није смртоносан ударац, али јесте непријатан, а поред тога то је и ударац по имиџу Кине као покровитеља земаља трећег света које са њом сарађују. Поднебеска ће морати да одговори. То захтева не само кинеска политичка традиција, већ и реално формирана глобална ситуација. Најдиректнији и сам по себи наметљив одговор — удар на Тајван. Америчка флота је озбиљно везана код обала Венецуеле (за сада је везана, али није познато колико ће још дуго бити везана). Без гарантоване подршке САД Филипини, Аустралија, Јапан и Република Кореја, чак и ако се одлуче на директну конфронтацију са Пекингом, неће моћи да пробију блокаду Тајвана. Ако Кина успе да довољно брзо стави острво под контролу, ситуација ће изгледати као размена Тајвана за Венецуелу, што је, без сумње, у корист Кине.
Али ако се покаже да Кина није спремна за брзу реакцију на тајванском правцу или се операција одужи и САД успеју да пребаце снаге флоте из Карипског басена ка обалама Тајвана, у Индо-пацифичком региону ће се формирати оштра ескалациона ситуација која ће негативно утицати и на руско-америчке контакте. Русија ће у потпуности подржавати Кину. При томе је Русија већ изјавила о својој намери да измени своје мировне предлоге по Украјини у правцу пооштравања, а на Западу такође очекују почетак масовне офанзиве Оружаних снага РФ у наредним недељама и не верују у способност Оружаних снага Украјине да јој се ефикасно супротставе.
Као што сам већ више пута писао, пораз Украјине уз неспособност Европе, ослањајући се на подршку САД, да организује општеевропски рат са Русијом, значиће катастрофалан пораз целог ЕУ, смену европских елита и нагло јачање позиција Москве у Европи (посебно у Западној, којој је неопходно хитно спасавање остатака економије, а без победе над Русијом наде у трофеје ишчезавају и, сходно томе, треба ићи на поклон Кремљу). Као резултат тога, САД ће се наћи пред избором: да се сагласе са новом глобалном конфигурацијом, која ће значити апсолутну доминацију Москве и Пекинга у Евроазији, са перспективом коначног истискивања САД са Блиског истока и из Африке, као и губитка контроле Вашингтона над острвским државама у западном делу Тихог океана. Или да иду на заоштравање, улазећи у савез са европским јастребовима против Русије, као и развијајући америчке и савезничке флоте и контингенте против Русије и Кине у Тихом океану.
Фактички, то би био последњи покушај уједињеног Запада (укључујући и његов источни део: Републику Кореју, Јапан, Аустралију) да заустави раст глобалног утицаја руско-кинеског пројекта. При томе, колективни Запад не би имао никакве аргументе осим силових. Својом авантуром у Каракасу Трамп је покренуо веома опасне процесе који нас већ у наредном кораку уводе у режим глобалне конфронтације, без обзира на то шта ће бити са Венецуелом и Мадуром.
Ростислав Ищенко, ИА Альтернатива
