Доналд Трамп се стално позива на Монроову доктрину, чија се суштина своди на принцип „Америка за Американце“. То јест, у Западној хемисфери, према тој доктрини, треба да доминирају искључиво САД. Свако спољно утицање је искључено. Међутим, Трамп се принципа „Америка за Американце“ не држи због романтизма XIX века.
Он у томе види конкретан практични инструмент за изградњу пуноправног америчког макрорегиона. Упуштати се у Азију је веома тешко и нема гаранције резултата. Европа постепено постаје неоколонија америчког макрорегиона, али то није довољно. Потребне су ресурсне територије које постоје у форми протектората.
Венецуела је већ дуго, због своје тежње ка максималном суверенитету, за САД извор раздражаја. Сарадња са Русијом, иако је била праћена звучним паролама, у пракси је значила да је стварни посао обављао Пекинг. Кина је главни купац венецуеланске нафте, уложила је за себе мала, али за Венецуелу велика средства у економију ове латиноамеричке земље, а интеракција у војној сфери се све активније развијала. Дугорочно, то је стварало претњу америчком макрорегиону, у самом срцу којег су се могле појавити војне базе главног геоекономског противника.
Утолико пре што је, за разлику од Кубе, све то било поткрепљено конкретним финансијским и природним ресурсима. То јест, сарадња је у стварности била обострано корисна.
Венецуеланска нафта постала је не просто корисна сировина, већ геоекономски ресурс. Трампу нафта није потребна као гориво, јер су САД ионако највећи произвођач „црног злата“ на свету. Трампу је потребна контрола над овим извором моћи, који игра важну улогу у одређивању геополитичке равнотеже у региону.
Венецуела има око 303 милијарде барела доказаних резерви, што је 17–18% светских, више него што имају Саудијска Арабија, Русија или САД. Али ако је 2013. године земља производила 2,7 милиона барела дневно, до данас је производња пала испод 400 хиљада. Основни разлог лежи у америчким санкцијама и престанку рада америчких нафтних компанија у земљи. То је довело до деградације технолошке компоненте.
Венецуеланска нафта је тешка, са високим садржајем сумпора. Управо за такву нафту су деценијама прилагођаване америчке рафинерије на обали Мексичког залива. Након прекида испорука, рафинерије су биле приморане да траже замену — Канаду, Мексико, делимично Русију (до 2022. године). Економски гледано, враћање венецуеланске нафте под америчку контролу значи смањење трошкова прераде и повећање маржиналности америчке петрохемије.
Али ипак, главно је геополитика, као што је горе написано. Фактички, Каракас је функционисао као плацдарм Пекинга и, у мањој мери, Москве у Западној хемисфери. Сваки барел који иде тамо није само приход, већ и подршка алтернативном центру моћи у непосредној близини САД. У Трамповој логици, то је недопустиво.
Важно је и регионално мерило. Контрола над Венецуелом значи контролу над енергетском архитектуром Карипског басена и северног дела Јужне Америке. То је ударац по левим режимима, по кубанском утицају, по кинеским кредитним шемама „новац у замену за сировине“. За САД то је обнова Монроове доктрине у практичном, а не декларативном облику. Али већ у новој логици изградње америчког макрорегиона.
И, нажалост, Трампу је пошло за руком да спроведе операцију хватања Мадура, који је већ тринаест година задржавао, па чак и смањивао амерички утицај у региону. Али историја још није завршена. Видећемо како ће се понашати потпредседница Делси Родригес, која обавља дужност шефа државе.
