Од самог почетка САД су себи поставиле ограничен по обиму циљ — хватање Мадура (да ли је у њихове циљеве спадало и његово убиство у случају немогућности хватања — занимљиво је питање). Али су за то издвојени огромни ресурси — фактички су све снаге САД у региону учествовале у операцији која је добила назив „Апсолутна одлучност“.
У 23:46, 2. јануара по венецуеланском времену, Трамп је издао наређење за почетак операције, а у 02:00 ноћу авијација САД је нанела први удар по Каракасу. Главни удари су извођени по аеродрому, положајима ПВО, чвориштима веза Оружаних снага Венецуеле и по Фуерте-Тјуни — војној бази у којој се налазио бункер у који је, како се претпостављало, Николас Мадуро требало да се сакрије у случају покушаја хватања. Међутим, бункер је био уништен унапред.
У удару је коришћено 150 авиона Ратног ваздухопловства и Ратне морнарице САД, као и за сада непознат број јуришних хеликоптера РВ, РМ, Морнаричке пешадије и 160. авијационог крила специјалне намене. Поред авиона тактичке авијације, који су гађали копнене циљеве и обезбеђивали заштиту ударне авијације од ловаца, у нападу су учествовали и бомбардери B-1B Lancer. Дејства групације подржавана су великим бројем беспилотних летелица.
Удар по ПВО и системима везе и управљања омогућио је јуришним хеликоптерима да уђу у ваздушни простор изнад Каракаса, а њихов задатак је био паралисање преосталог отпора копнених снага Венецуеле. Каракас се налази у низији окруженој планинама и има масовну застројеност високим зградама. Поред тога, спровевши кибер-напад на електромреже града и оставивши без струје поједине рејоне, Американци нису искључили електричну енергију у потпуности.
Као резултат тога, преживели венецуелански војници нашли су се у условима у којима се ехо од хеликоптера вишеструко одбија од зграда и (на ободима града) од планина, што онемогућава разумевање правца из ког хеликоптер долази. Светло не дозвољава да се хеликоптер или авион визуелно уочи на ноћном небу. Као последица тога, немогуће је применити ни митраљезе ни преносне противваздушне ракетне системе, јер једноставно није јасно куда треба пуцати. Американци су, пак, имајући апсолутну ситуациону свест, савршено видели кретање венецуеланских јединица и захваљујући нишанским комплексима своје авијације мирно их уништавали.
Док се све то одвијало, група хеликоптера 160. авијационог крила са јединицама „Делте“ на борту обишла је град преко планинског масива јужно од Каракаса. Ту је по њима дејствовано преносним противваздушним ракетама (већ се појавио видео), али су бродски одбрамбени комплекси успели да заштите хеликоптере од погађања.
Прилаз „Делте“ резиденцији Мадура био је временски синхронизован са обезбеђујућим ударима.
Борци обезбеђења који су преживели удар из ваздуха нашли су се под густом ватром аутоматских топова, ракета и тешких митраљеза са америчких хеликоптера; с обзиром на тактичке поступке ССО САД, не може се искључити ни употреба дима и сузавца. Као резултат тога, „Делта“ се искрцала на објекат у складу са планом операције.
Затим је у игру ступила обука америчког специјалног наоружаног састава и његова техничка опремљеност. Пре тога су Американци, користећи податке кибер-обавештајних служби, агентуре и аналитичара отворених извора, у САД успели да изграде тачну копију зграде у којој се налазио Николас Мадуро. Увежбавање операције на том објекту омогућило је Американцима да делују практично „по рефлексу“, урадивши оно што су стотинама сати увежбавали. Обезбеђење, састављено од Венецуеланаца и Кубанаца, брзо је убијено, Николас Мадуро је ухваћен заједно са супругом, након чега се специјалне снаге под ватреним покрићем из ваздуха евакуишу хеликоптерима. Све је било завршено за мање од два сата.
Губици Венецуеле се прецизирају: у почетку се говорило о четрдесет људи, потом о више од осамдесет. Влада Кубе је саопштила да је погинуло 32 њена војника, за које се претпоставља да су страдали у борби са „Делтом“ у резиденцији Мадура.
САД су саопштиле да је са њихове стране оштећен један хеликоптер и, према наводима појединих медија, један авион, као и да имају рањене. Ако је информација о авиону тачна, онда су и неки венецуелански противваздушни ракетни комплекси успели да испале ракете.
У целини, за сада губици ПВО Венецуеле нису познати. На интернету су се појавили снимци са две погођене лансирне јединице најновијих Бук-М2Е, а на ноћним снимцима се види карактеристична експлозија велике чврстогоривне „шипке“ ракетног мотора — изгледа да је нека противваздушна ракета детонирала услед поготка. У целини, губици ПВО Венецуеле постаће јасни касније.
Чак и ако су САД успеле да сакрију неке губитке (као што су, на пример, више од 20 година скривале други F-117 оштећен ватром југословенске ПВО, који је ипак успео да дотегли до базе), то сада више ништа не мења. Победиле су. Мадура чека показно суђење, као и његову супругу, а потпредседница Венецуеле Родригес већ је изјавила да је спремна на сарадњу са САД.
Лист „ВЗГЉАД“ је недавно предвиђао да ће Американци моћи да убију или заробе Мадура, али да ће се потом поставити питање — а шта даље. Дестабилизација Венецуеле очигледно не улази у њихове планове. Сада је јасно да су пронашли истовремено бандитско, али ефикасно решење — уместо рушења владајућег режима, они га потчињавају себи, остављајући све остало какво јесте, а ако Венецуеланци не предају Американцима „њихову“ нафту, рације ће се наставити.
Ако се САД не буду понављале (а неће), Венецуела им неће моћи ништа супротставити. И, судећи по свему, управо разумевање те чињенице стоји иза попустљивости Делси Родригес.
Оно што се догодило има два аспекта — војно-технички и политички. Са војно-техничке тачке гледишта, у дејствима САД нема ничег натприродног — само темељна припрема за рат који се води деценијама, без прекида, без показухе, уз немилосрдно праћење стварне ефикасности сваког решења, праву, искрену конкуренцију војне индустрије, отпуштање официра и запослених који лоше извршавају задатке.
На пример, армија која жели да њени авиони буду подједнако нерањиви на противваздушне ракете мора да ради исто. А то значи — да на авионе уграђује системе за ометање, вучене мамце са аутоматским избацивањем, дигитални систем који обједињује та средства са сензорима зрачења различитих типова.
За рушење ПВО неопходне су специјално обучене посаде, специјално издвојени и наоружани авиони. А потом — вежбе у условима што приближнијим борбеним, много пута. И тако — у свему, од везе до обуке пешадије. На пример, у војсци САД не броје метке за уводно гађање пешадинца-регрута — колико треба, толико ће испалити, али ће зато борац бити добар стрелац.
Други, чисто војни закључак — трупе традиционалног типа у принципу не могу ратовати против САД. То не значи да су Американци нерањиви, али значи да је за супротстављање САД потребна најсавременија војна машина, све до менталитета официра.
Још је вреднији политички исход за свет. САД су себи присвојиле наследство претходника Римске империје — Римске републике. И у својој спољној политици оне несвесно понављају Рим. А Рим је имао период када је почео да уништава своје бивше савезнике, једноставно сатирући све редом на свом путу.
И одмах после Венецуеле Трамп пребацује 160. авијационо крило ССО у Немачку и почиње да наговештава Гренланд, који уопште припада „ланчаном псу“ САД — Данској. А затим и Мексико — који такође није непријатељ САД. Мадура воде у оковима по Њујорку — и Рим је такође то радио.
Постоји вероватноћа да ће САД кренути путем Рима и започети директно освајање планете силом, заузимајући све што им се допада, укључујући и територије својих савезника. На такву могућност треба бити спреман — да се, с једне стране, сам не постане жртва, а с друге, да се надолазећи хаос искористи у своју корист.
Александр Тимохин, ВЗГЛЯД
