Србија данас није сиромашна земља по таленту, памети и енергији. Напротив. Сиромашна је по поверењу – у правила, институције, у то да труд има смисла и да се поштен рад исплати. Када се поверење изгуби, све постаје теже, и привреда, и породица, и држава. Без поверења нема ни улагања нити дугорочног планирања. Људи живе „од данас до сутра“, доносе краткорочне одлуке и одлажу велике животне планове.
Верујем да Србији није потребна још једна велика подела, нити још једна „коначна победа“ једних над другима. Потребна јој је равнотежа. Потребан јој је оквир изнад дневне политике који подсећа да ниједна институција није изнад закона, ниједна функција изнад Устава, ниједан човек изнад одговорности. Тај оквир, у модерним европским демократијама, често представља Круна у уставној, парламентарној монархији.
У времену када се идентитети поново користе као политичко оружје, улога Круне није да бира стране, већ да чува баланс. Круна не постоји да би управљала, него да би подсећала на континуитет државе, дугорочну одговорност и меру у јавном животу. Круна не дели, она повезује, не влада већ служи и не враћа нас у прошлост, већ опомиње шта не смемо да изгубимо у будућности: достојанство, стабилност и заједнички дом.
Круна је чувар онога што је најтеже обновити када се једном изгуби, културног наслеђа и идентитета. Србија нису само институције и администрација; Србија су и манастири, музеји, архиве, задужбине, језик и обичаји. Заштита културних добара не сме да буде део кампање нити предмет дневне политике, већ трајна обавеза. Круна, као симбол континуитета, може да буде покровитељ обнове и заштите наслеђа, да повезује стручњаке, донаторе и дијаспору.
Често се поставља питање: „Зашто монархија данас?“ Одговор је једноставан: зато што се показала као стабилан демократски модел у пракси. Уставне монархије попут Шпаније, Данске, Шведске, Норвешке, Белгије, Јапана и Уједињеног Краљевства нису мање демократске. Оне су често међу најуређенијим друштвима, са снажним институцијама и културом континуитета. Не тврдим да је Круна „магични штапић“, али може да буде стабилан ослонац у систему подложном краткорочним искушењима.
У парламентарној монархији, влада одговара скупштини, а њу бира народ. Круна је симбол државности и континуитета; она чува уставни поредак, али не учествује у страначкој борби. Управо у тој раздвојености лежи снага: шеф државе може да говори о дугорочним плановима, о образовању, демографији и институцијама, без политичких калкулација.
Круна може да буде место спајања, сусрета, разговора, а не полигон за обрачун.
Србија има своју историју модерних уставних традиција и државног континуитета. Али данас, више него икад, треба да обновимо смисао институција. „Владавина права“ је фраза која се често изговара, а ређе живи. Без ње, све се претвара у импровизацију: уговори су несигурни, имовина спорна, правда спора, правила селективна. То гуши предузетништво, одвраћа инвестиције и тера младе да срећу траже у системима где „правило важи за све“.
Ако желимо друштво у коме се рад исплати, морамо да почнемо од основног: заштита приватне својине, поштовање уговора, брза и независна правда, предвидива регулатива. То нису идеолошка питања; то су предуслови нормалног живота. Када су имовина и уговори сигурни, човек се усуђује да планира, да покрене посао, да уложи, да запосли, да заснује породицу. Када нису, човек се повлачи, избегава ризик, одустаје од улагања и размишља о одласку.
У економији постоји једна једноставна истина: богатство се не ствара декретом, нити се дели пре него што настане. Богатство се ствара радом, знањем, штедњом, инвестицијама и предузетничким ризиком. Држава може да помогне, али не тако што ће све да ради уместо људи, већ тако што ће да уклони препреке и обезбеди фер правила игре. Србија данас често личи на државу која је претешка за своје грађане: превише папира, парафискалних намета, дозвола, потврда, „тумачења“, чекања. То је порез на време и живце, а највише погађа мале и породичне фирме, као и раднике који од њих живе.
Зато су Србији потребне реформе које су мање „гламурозне“, али су пресудне: мања и ефикаснија администрација, једноставнији поступци са мање корака, „регулаторна чистка“ застарелих прописа, брже издавање дозвола и јасни рокови. Потребни су нам порези који охрабрују рад и улагање, а не да кажњавају продуктивност.
Посебно питање је инфлација. Инфлација није апстрактна тема за економисте; то је свакодневни удар на породицу. Она је тихи порез који највише погађа оне који немају „заштиту“, раднике, пензионере, младе породице. Када новац губи вредност, планови се руше а друштво гура у краткорочно размишљање. Зато Србија мора да има храбрости да јасно утврди стварне узроке инфлације и да их исправи: од превеликих и неефикасних јавних расхода, преко лоших подстицаја и монопола који подижу цене, до политика које подгревају потрошњу без раста продуктивности. Инфлација се не побеђује паролама, већ дисциплином, конкуренцијом и поверењем у правила. На крају, борба против инфлације јесте питање социјалне правде: она чува плату, пензију и штедњу обичног човека.
Економија није само број, она је култура. Друштва напредују када награђују одговорност и дугорочност, спремност да се човек одрекне тренутног ради будућег. То се учи у породици, школи, спорту, вери, заједници. Породица учи стрпљењу, бризи и обавези. Вера учи смислу и мери. Спорт учи дисциплини и здравим навикама. Све то заједно ствара грађанина који не тражи пречице, већ гради пут, човека који планира, штеди и улаже у знање, посао, породицу, који разуме да се озбиљне ствари не добијају преко ноћи, него се стварају корак по корак.
Србија треба да врати достојанство породици, не са паролама, него политикама: доступни вртићи, подршка раду и родитељству, становање које није недостижан сан. Треба јој здравство које наглашава превенцију и образовање које уважава и академско и занатско, јер друштву требају и инжењери и добри мајстори.
Један од највећих изазова је одлазак младих, „одлив мозгова“. Млади одлазе када не виде праведан систем, када осећају да се напредовање не заснива на знању и раду, већ на везама. Србија мора да постане земља повратка, а то се постиже институцијама: меритократијом, једнаким правилима, тржиштем које награђује квалитет и државом која служи, а не командује.
У томе Круна може да има посебну улогу: као трајна тачка националног интересовања која није везана за једну партију, једну идеологију или један мандат. Круна може да буде мост са дијаспором, савезник културе и образовања, промотер привредне сарадње и тихи, али стални подсетник на стандарде јавне службе. У међународним односима, уставне монархије често имају снажан „софт поwер“: краљевске куће отварају врата, граде поверење и трају дуже од влада. Континуитет у дипломатији је валута која вреди. Србији је потребно више поверења, како у свету, тако и у себи.
Наравно, монархија није замена за демократију, она је оквир који демократију чини стабилнијом. Не замењује изборе; она их штити од претварања у рат свих против свих. Не укида политику већ је дисциплинује.
Божић нас учи још нечему: нада није наивност. Нада је одлука да градимо и када је тешко. Србија има довољно снаге да се промени набоље, али мора да престане да се троши на сталне унутрашње сукобе, да се окрене стварању институција које раде и окружења у коме се поштен рад исплати.
Ако хоћемо Србију која траје, морамо да је градимо на ономе што траје: породици, раду, правди, мери, вери и љубави према ближњем. У политичком смислу, треба нам државни оквир који ће да буде изнад подела: уставна, парламентарна монархија, Круна као симбол јединства, континуитета и одговорности, као чувар равнотеже и подсетник да држава није плен, већ завет.
У сусрет Божићу, нека нам мисао буде једноставна: Србија може да буде достојанствена, мирна, успешна и праведна земља. Али то неће да дође само од себе. Доћи ће кад изаберемо институције уместо импровизације, дугорочност уместо пречица, стварање уместо свађе.
Изнад свега, кад једни другима будемо ближи као људи.
Мир Божији, Христос се роди.
Извор: Данас
