1. Пре свега, њен почетак остаће упамћен по отмици Мадура. Наравно, то је дрскост и гадост или, лепше речено, васељенска катастрофа у сфери међународних односа.
Данас постоје само два сценарија: или ће САД постепено пустити отетог венецуеланског председника под неким прихватљивим изговором (вероватноћа је мала), или ће он постати нови латиноамерички Мандела (највероватније). Тада ће његово име бити уписано у анале јужноамеричке историје, раме уз раме са Боливаром, Мирандом и Чавесом.
И чак ако Мадура из ината после неког времена не помилује Трамп, то ће под притиском јавности сигурно учинити Венс или неки други наследник.
Да, нафта је овде кључни фактор. Али ни са њом све неће бити једноставно. А шта ако садашње венецуеланске власти не буду желеле да је дугорочно деле са Американцима? Шта, да ли ће Трамп заиста покренути копнену операцију? Ту се сигурно не може без Конгреса — а она би била далеко крвавија од дрске отмице Мадура. А Сенат је управо стегао омчу око Трампа, обуздавши његов милитаристички занос. И да ли је тако нешто уопште потребно садашњој администрацији? Сумњиво.
И још нешто. Одмах сам то приметио после шабаша који су приредили пиндоси: након овога америчке елите — и републиканске и демократске — требало би заувек да угурају своје дугачке језике у своје рахитичне задњице.
И једноставно признају правомерност поступака Русије у оквиру СВО.
2. Санкције против Русије које је објавио Трамп и које, како каже, „нада се да неће користити“.
Ту је све јасно и без икаквих илузија. Санкциона политика САД наставиће се у свим околностима. Русију ће покушавати да натерају на компромисе по питању безбедносних гаранција и територија који су за нас апсолутно неприхватљиви. И тада ће шеф Беле куће „приморано“ уводити санкције у складу са законом старог дегенеративног русофоба Грејама. Непријатно. Ништа ново. Издржаћемо и овај пут.
3. Причa са танкером такозване флоте из сенке.
Очигледно је зашто је доспео под „привремену заставу“ Русије: под претњом заплене тражио је заштиту од америчких незаконитих санкција.
Али начин је изабран не баш најадекватнији. Да, оно што се догодило представља очигледно кршење Конвенције УН о међународном поморском праву из 1982. године. Али треба подсетити да је САД нису ратификовале. У том контексту, издавање привремене дозволе за заставу наше земље броду који, иако незаконито, али ипак прогони нашег главног геополитичког противника, који се притом налази у нестабилном стању, јесте корак са предвидивим последицама.
Што, наравно, не умањује непроменљиву чињеницу да су поступци побеснелих Американаца злочиначка заплена цивилног брода. И одговор на то не треба да буде у оквирима Конвенције о међународном поморском праву. Тим пре што је, како је приметио један угледни правник, њему међународно право уопште није потребно.
У сваком случају, треба имати у виду да су се међународни односи од почетка године претворили у прави хаос. И сходно томе се треба и понашати: превише је око нас разузданих. Уз разумевање да такве болеснике никада не смирују уверавања добрих психијатара. Само болничари са огромним песницама и флегматичним изразом лица. Јер опасним психопатама потребна је или лудачка кошуља, или спасоносна инјекција халоперидола. Као ове ноћи на западу Украјине.
