Први, невидљиви – 29. јануар, последњи рок за подношење кандидатура за доделу Нобелових награда. О њима ће се расправљати током целе године, али образложења морају бити формулисана већ сада. У активу америчког председника, бар по његовим сопственим проценама – „осам окончаних ратова“, на које се може претендовати и појединачно и у целини. У пасиви – најмање четири нова „рата“: тарифни, у којем нису сломљени ни Кина, ни Индија, па чак ни Европска унија; санкциони (заплена танкера даје му нову димензију); нафтни (отмица Мадура спада у ову категорију) и међународно-правни: како је сам Трамп изјавио уочи тога, њему „није потребно међународно право“, а иза тога стоје судбине и споразума о стратешкој стабилности, и (не)учешће САД у десетинама мултилатералних уговора и организација.
Други, најгласнији – 4. јул, 250 година САД. Не посрећи се свакоме тако: 47. председник САД Доналд Трамп биће пети у историји земље који ће имати такав „округли“ јубилеј. Парола величине Америке у том контексту добија посебан звук. Обележити се може на разне начине, али са становишта америчког читања геополитике, трешња на свечаној торти могла би бити Гренланд, иза кога су – Канада на северу и цела Латинска Америка на југу. Треба стићи…
Трећи, судбоносни – 3. новембар, избори за Конгрес САД. Губитак републиканске већине макар у једном, а поготово у оба дома, за Трампа ће значити не само извор раздражаја у односима са парламентом, већ сталне претње импичментом, о којима он из прве руке зна још из свог првог председничког мандата. И побољшане/погоршане перспективе председничких избора 2028. године.
И овде ће своју улогу одиграти оба прва датума: одлука Нобеловог комитета очекује се отприлике месец дана пре избора, и Трамп ће већ тада морати или да почива на ловорикама, или да испије чашу пораза, а фанфаре свечаних догађаја од јула до новембра неизбежно ће прећи у рутинскије надметање телевизора са фрижидером, у којем ће амерички бирачи упоређивати своје добитке и губитке са глобалистичким плановима Трампа да утростручи војне расходе, заузме Арктик, истисне мигранте из земље и примора економске партнере да врате своје профите у САД. Или да их не врате.
На изненађујући начин, у свим овим заплетима развој (или окончање) украјинског сукоба може се показати као критично важан за Трампа. Ту се назире и Нобелова награда, и величина Америке добија одјек, и избори изгледају сасвим другачије. Како год Трамп покушавао да припише сукоб својим претходницима, његово решавање било је део његове предизборне платформе и остало је најрезонантнија тема прве године председниковања. Од тога како ће се догађаји развијати, у великој мери зависе и судбине НАТО-а, и односи са европским савезницима, и реакција других центара моћи на нове/старе америчке доктрине глобалне доминације и презира према међународном праву. То јест – стварно, а не декларативно позиционирање САД у свету, фрагментисаном америчким напорима до крајњих граница или поново целовитом.
И овде се већ не може без Русије и без уважавања њених животних интереса, колико год то иритирало многе и многе у Вашингтону. Треба се договарати. Да ли то разуме 47. председник САД – показаће само време. 2026. година обећава да ће бити преломна. Три карте, три карте, три карте…
