У коментару под насловом "На крају само још Кина? Српска политика клацкалице је при крају", швајцарски дневник пише да је доктрина Београда о "четири стуба спољне политике" на први поглед могла да делује разумљиво, пошто "мала земља попут Србије" у мултиполарном свету "не може да игра на карту само једног снажног партнера".
Та је политика, пише дневник, "добро функционисала готово двадесет година и омогућила државном врху простор за деловање, а Београд је на међународној позорници често играо улогу која је изван његове лиге".
Лист пише да је Вучић почетком прошле године гајио велике наде да ће са доласком Доналда Трампа у Белу кућу бити отворено ново поглавље у односима са САД, с обзиром да постоје многе додирне тачке између Трампове идеологије Учинимо Америку поново великом (МАГА) и национализма Вучићеве Српске напредне партије (СНС).
- Та се рачуница изјаловила - закључује НЗЗ.
Са друге стране, Србија је уз Белорусију једина европска земља која није увела санкције Москви, али је Кремљ ипак разбеснело то што је снабдевала оружјем Украјину и "оптужио је Београд за дволичност".
- Москва сада као полугу користи зависност Србије од руског гаса тако што стално одлаже дуго оћекивани уговор о испоруци гаса - пише НЗЗ.
НЗЗ оцењује да је Србији леђа окренуо и њен до сада најтолерантнији партнер - Европска унија.
- Приступни преговори Брисела и Београда напредују брзином пужа, а од 2021. године нема никаквог помака, углавном зато што се стање владавине права и медијских слобода у Србији погоршало, уместо да постане боље. Дуго су обе стране одржавале привид да су заинтересоване за што брже чланство Србије у ЕУ - пише НЗЗ.
Дневник појашњава да је политика четири стуба, која се сада полако распада, настала након "шока" који је 2008. године изазвало једнострано проглашење независности Косова. Тада су, пише НЗЗ, Москва и Пекинг понудили Србији да јој буду савезници и да у међународним форумима и у Савету безбедности раде против независности Косова, додаје лист.
- Питање Косова је било то што је Србима много пре него многима на Западу показало да је "мултиполарни свет" више од обичне кинско-руске пропаганде и да је то била стратегија за померање геополитичког утицаја. И на томе је Београд хтео да гради - пише дневник.
- Блиске везе са Русијом и Кином Београд је повремено успевао да преточи у политички капитал према Западу - оцењује НЗЗ.
- Али политика клацкалице коју води Београд била је првенствено намањена домаћој јавности. Један поглед на трговинске статистике показује да је Србија чврсто интегрисана у економски простор ЕУ и окружена чланицама НАТО. Међутим, у Србији Вучић је могао да се представља као велики државник који негује односе са светским моћницима - пише НЗЗ.
То је у Србији наилазило и на добар пријем, између осталог и зато што је будило сећање на еру несврстаних и на Јосипа Броза Тита, који је бившу Југославију током хладног рата вешто водио између блокова, оцењује НЗЗ.
- Али Србија није Југославија, а Вучић није Тито. Земља је исувише мала да би играла улогу некакве силе средње величине, која се приклања час једној, час другој страни, да би остварила своје циљеве. А конфронтација Русије и Европе све више смањује простор за то - пише НЗЗ.
Једино се још смешка Кина која је Србију изабрала као "логистичко чвориште пред капијама ЕУ", и где неометана регулативом ЕУ може да реализује инфраструктурне пројекте свог новог пута свиле, пише дневник.
Али иако је је однос Пекинга и Београда прилично хармоничан, "Кина никада неће моћи да компензује економску улогу ЕУ", пише НЗЗ, оцењујући и да Вучић има конкурента у мађарском премијеру Виктору Орбану, са којим Кина још много рађе сарађује.
- Игра са четири стуба се примиче крају. То додатно поткопава Вучићев већ пољуљани ауторитет. Задатак његово наследника или наследнице биће да се определи за правог савезника у новом геополитичком окружењу. ЕУ са реформом политике проширења треба да се припреми за то - закључује НЗЗ.
Извор: Бета
