Исте структуре непримерено су вређале Пицулу и на основу презимена и приписивале му етикету усташе. Као да сам Пицула не даје довољно повода за, чињеницама и аргументима потврђену, критику свог рада у вези са Србима и Србијом.
То је добро искористио колега Орхан Драгаш у тексту у „Политици” под насловом „Пицула по други пут међу Србима – између извештаја и политичке интервенције”. У тексту се бавио другим аспектима Пицулиног деловања, па да се присетимо његових релативизованих изјава о историји и природи злочина над Србима.
Као министар у Рачановој влади оценио је да „Србија и Хрватска не би смеле да копају по прошлости”, јер би Хрватска могла да пита „шта је било пре Јасеновца”, вероватно сугеришући да је предратна репресија Краљевине Југославије била одговорна за убиства Срба из Другог светског рата.
Правдање злочина злочином је неприхватљиво, да не улазимо размеру „грехова”. С друге стране, колико пута су они који данас бране Тонина Пицулу од суочавања с чињеницама спречавали да се о злочинима над Србима у источној Босни говори и мимо контекста Сребренице, а камоли у њему.
Притом, махом само подсећајући на њих због тенденциозног заборава у који су бачени, без правдања злочина у Сребреници. Поред селективног наметања прихватљивих приступа, на регионалној и делу глобалне западне сцене одавно су присутни и двоструки стандарди када су у питању српске жртве у односу на друге. Спомињање тела „јасеновачких жртава која пливају Савом” на лево оријентисаном „Пешчанику” је „фрик шоу”, док су слике масовних гробница Албанаца са Косова неупитне.
Априла 2022. године, поводом обележавања годишњице пробоја логораша из Јасеновца, Пицула је објавио: „Од преостала 1.073 недужно заточена од стране злочиначког режима, 600 их је покушало пробој из усташког логора Јасеновац. Преживело их је 117. Данас обележавамо 75 година од њиховог храброг чина. Нека им је вечна слава и хвала, а нама подсетник на зло фашизма и његових домаћих иначица”. Без адекватног описа концентрационог и логора смрти Јасеновац, без осврта на етничку припадност оснивача с једне и жртава с друге стране.
Од Ненси Содеберг, високе званичнице Клинтонове администрације, почетком 21. века први пут сам чула термин „конструктивна неодређеност”. Пицулин опис пробоја логора је вешто упакован историјски релативизам на граници ревизионизма, а не чак конструктивна неодређеност. Врло сличан приступ имају и хрватски званични организатори годишњих комеморација пробоја. Читају сведочења заточених Јевреја и евентуално неког Рома или партизана, скоро никад сведочења Срба, којих је бројчано било највише и највише их је побијено.
Не верујем да би Пицулина изјава о актуелној изложби о Јасеновцу и Томпсону била другачија да је дата и неком другом, па споменимо и њу: „Ми из Европског парламента, дакле из Европске уније… то је једна организација која је утемељена на антифашизму, јер без победе над нацизмом не би било ни Европске уније. Ми немамо никакав проблем, наравно, да погледамо и овакве изложбе и да они који не знају прошире своје знање о томе шта се догађало за време Другог светског рата.”
Питан како коментарише концерт Томпсона и његову песму „За дом спремни” Пицула је одговорио: „Осуђујем сваки облик историјског ревизионизма, а како не бих онда осуђивао и оне који на било који начин покушавају да оправдају оно што је вероватно највећа светска трагедија прве половине прошлог века, без обзира на то где се догодила. У Хрватској, у Србији или било којем другом делу света. Мислим да сам ту био и више него јасан и кад су се неки догађаји и догађали.” Нема шта, Пицула је мајстор одбране хрватских злочина и хрватске политике током Другог светског рата и актуелног јачања неоусташтва у Хрватској. Од легендарног Душана Кирета Симића научила сам новинарско-уређивачку фразу „више пажње разним питањима” кад треба да нечим баналним на брзину попуниш новине.
Пицулин одговор на два врло конкретна питања је апсолутно – више пажње разним питањима. Што је увреда свих жртава јасеновачког логора, не само Срба већ и Јевреја и Рома. Оваквим разводњавањем одговора и Пицула се, као и лево оријентисана опозиција у Србији, утапа у талас глобалног антисемитизма, који сада долази и с левице.
А како је изложбу видео леви „Пешчаник”? „Укратко, све што се у том холу отете Народне скупштине догађало, и све што је јавност, заједно с нежељеним гостом могла да види, био је сусрет с континуитетом, још од ратних деведесетих, једне радикалске морбидно порнографске свести и злоупотребе призора смрти за промоцију мржње, понижења и освете.
Видели смо и континуитет једне неописиво глупе генезе кича који се претвара у насиље и крв, од певајућих фонтана до паравојног, нехигијенског насеља за убице и сецикесе. Видели смо злоупотребу смрти и страдања организовану од дружине која се окупља у прљавим прославама породичних празника контаминирајући свако њихово значење суделовањем у весељу убица и министара истог људског кова, док се као последица њиховог бахатог зла хиљаде грађана у различитим деловима државе данима смрзавају без струје и воде. Видели смо то што јесте... На крају сваке масовно промовисане лажи, а том би се синтагмом српски национализам дао сасвим прецизно описати, нешто се неумитно губи, нешто нестаје, нека се прилика пропушта.
А с пропуштеним приликама остају слике насиља и смрти, лишене суочавања с прошлошћу, корисне искључиво за одржавање идентитета вечите жртве и именовање безвремених непријатеља. Као у зачараном, омамљујућем кругу, злоупотребљена тела сабирају се у визуелни репертоар мучно обнављаних заблуда.”
О Усташкој болници, о новим сазнањима о Јасеновцу које изложба доноси – ни реч. Чак је и Пицула мудро одговорио „наравно да је ова изложба ту са сврхом и разлогом”, алудирајући вероватно и на сасвим логичну околност обележавања Међународног дана сећања на Холокауст.
Да, усудићу се да јавно питам – да ли би се игде икад овакве речи изговориле за било коју од безброј изложби и других радова и текстова, резолуција, инсистирања на одређивању о Сребреници, на пример, поготову да је организована у некој од званичних институција БиХ, од стране институције као што је Музеј жртава геноцида, који негује културу сећања на основу објективних истраживања историјских страдања? На челу Управног одбора музеја је владика Јован, неретко и сам мета ревизиониста с обе стране, кога сам често слушала како младим посетиоцима манастирско-музејског комплекса у Јасеновцу наглашава значај праштања, поручује се у чланку Политике.
Извор: Политика
