Фјодор Генадијевич Пољев живи и ради у провинцији града Вологда. Каже да има пуне руке посла: он је јувелир, и води сопствени канал „Скоморох и боярин” „(Скомраси и бојар)” на интернету, прича са гледаоцима о друштвено осетљивим темама.
Нажалост, има пуно огорчености у свакодневници, зато, иако назив канала представља веселу тематику, најчешће теме канала су приче о узроцима и последицама рата у Украјини. Узроци су и спољашњи, али пре свега и унутрашњи, а све је то довело до тога да један руски народ постане подељен и разједињен и због тога је и дошло до рата. Како преодолети последице данашњег смутног времена, у ком случају уопште може бити превазиђено то смутно време, како избећи међусобну мржњу и не постати пример самоуништења, као што је то испала Украјина – то су главне теме које се покрећу у дискусијама на каналу. Што се тиче Фјодора Генадијевича, он ниједном није дозволио себи да се спусти на ниво саговорника са којим разговара и потоне у псовању или увредама саговорника, за разлику од многих других. „Култура то не дозвољава“, каже Пољев. „Не можете себи дозволити да изгубите човечност.“ О томе је био наш разговор са чувеним руским блогером: о истинској култури и опасности губитка човечности, како за појединца, тако и за читав народ.
О разлици између култура, или зашто велике рибе једу мале рибе
- Фјодор Генадијевич, шта вас је навело на то да покренете блог на интернету?
- Интернет је као и телевизор, једна врста инструмента. У мом случају интернет је инструмент културе. Култура није могућа без човека. Животиње, инсекти или биљке немају културу, она припада само човеку. На тај начин култура представља човечност. Разум је способност да се примају информације и да се на основу њих гради рационално понашање. То јест, понашање које доприноси опстанку. Са те тачке гледишта, све што доприноси мом опстанку је разумно, а све оно што не доприноси је глупо. Ако преда мном стоји неко снажан, треба се сакрити; ако је слабији од мене, појести га или се играти са њим, у зависности од потреба. Ја бих то назвао животињским разумом, којим управљају нагон и инстинкт. Све то видимо код животиња и то нам је јасно. То јест, јасно је нашем телу. Људски разум се темељи на разумевању и савести. И ако је животињски разум заснован на принципу „јачи једе слабијег“, или, као на слици Питера Бројгела „Велика риба једе малу рибу“, онда људски разум, који поседује морал, функционише по принципу „јачи се жртвује ради слабијег“. И ја, поступајући у складу са принципима управо људског разума, уређујем спољашњи свет који нам је Бог дао (Пост. 2:15), то и јесте култура. „Култура је почела са првом потколеницом која је срасла“, рекла је енглеска антрополошкиња Маргарет Мид. Да ли је она аутор ове идеје је предмет расправе, али је небитно: важно је да, према истраживањима, племе је преузело бригу о слабом човеку, који је већ био осуђен на смрт, и излечило га. За тако нешто је било потребно жртвовати се: какву је корист, могао донети инвалид? Не може да хода, није ни ловац, и не може да оре, чему он служи? Сложићете се, са тачке гледишта звери, то онда нема никаквог смисла оптерећивати своје племе бригом о њему. На тај начин по мом чврстом уверењу, истинска култура је способност човека да не постане звер, његова тежња да се уздигне изнад животињске природе. А кретање у супротном правцу, означава религијско покоравање звери, која се налази у нама, а то јесте сатанизам.
Чиме је опасно кретање уназад?
- По речима српског Патријарха Павла: „Немогуће је претворити земљу у рај — али треба спречити да се претвори у пакао.“?
- Управо. Одрицање човека од своје намене чини га горим од животиње. Јести, убити, напити се, „уживати“ — ако је код животиња и звери то разумљиво (истина, чак ни оне неће јести, пити и „уживати“ претерано), онда човек који је одбацио своју културу је нешто још горе: он више није само животиња, већ нека врста безличног створења. У „Свемирској трилогији“ Клајва Луиса, такво створење се назива Нељуд: научник који је користио свој ум, интелект и знање ради човечности, постаје способан само за уништење и патњу, губећи притом остатке свог здравог разума. Али човек, као врста и као појединац, може живети и развијати се само када жртвује, помаже и спасава. Једноставно, када не живи само за себе. Када себи не дозвољава да постане звер.
- Са зверске тачке гледишта, Раскољников се понаша као идиот, када признаје учињено дело и каје се, зар не?
- Тако је. Ако кајање Раскољникова доноси светлост у његов живот, као и у живот читаоца, надам се, да ће човек који је одбацио своју културу ову промену доживети са збуњеношћу и презиром. У култури је веома важан појам границе, самоограничења. У чему је разлика између воље и слободе? Западни начин живота је у потпуности изграђен на слободи: слобода је његова највиша морална вредност. Сећате ли се филма „црвена Калина“? Тамо видимо, да је јунак Шушкин био слободан током дружења и гозби, зар не? Али вољу је он добио када се покајао, када је почео озбиљно да се односи према себи, и према људима који га окружују, то је већ била његова воља. Слобода то је могућност избора, када ти можеш изабрати, десно или лево. Али то је избор у оквирима које ти је неко други поставио. А воља је избор у границама које си сам себи поставио. Не пљачкам, не убијам, не зато што ће ме због тога послати на робију, већ зато што бих у супротном престао да будем оно што јесам. Постоје моралне границе, и онај ко их себи не поставља зове се, пробисвет. Иако се, са становишта западне културе, он назива слободним човеком. Разлика, мислим, лежи у природи граница, било да су спољашње или унутрашње. И Мојсијев Декалог и Блаженства су Божји предлог да се успоставе унутрашње границе, правила по којима друштво, нација и појединац постају истински срећни. Можеш их, наравно, не поштовати, али у том случају можеш заборавити на срећу. Јасан пример је заповест о поштовању родитеља и старијих људи: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“ (Излазак 20:12). Непосредне последице испуњавања или неиспуњавања ових обећања видимо сопственим очима, како у судбинама нама познатих људи, тако и у народима: дуговечни и уопште срећни људи воле своје родитеље и брину о њима. Народи у чијој култури постоји истинско поштовање према старијима јачи су, снажнији и достојанственији од оних који презиру старце. Узгред, то је још један разлог због ког не прихватам простаклук и псовке. Јер то је увреда мајчинске љубави.
- Да ли је то један од разлога због којег сада доживљавамо демографску кризу?
- Управо. Ако се придржавате Божијих заповести најбоље што можете, онда стичете истинску слободу, вољу. По мом мишљењу, управо због тога данас ми не разумемо једни друге: људи западне културе, где год да живе, не могу, а ни не желе да нас схвате, а ми њих не разумемо.
О лудилу народа
- Често у свом блогу разговарате са људима који су огорчени и испуњени мржњом; посебно се по томе истичу ваши саговорници из Украјине. Ви се ниједном нисте спустили до увреда и простаклука — за разлику од њих. Шта, по вашем мишљењу, покреће такве саговорнике?
- Најчешће, ја мислим да је то недостатак образовања и елементарне културе. Али понекад, са ужасом, морам да признам да људе покреће заиста паклена, самодеструктивна мржња — не само према свему руском, већ према свему рационалном и хришћанском. Грубо говорећи, ако Рус има две руке, онда би прави Украјинац требало да има три, или чак једну, све што је потребно само како не би били слични нама. Исто важи и за Цркву, право, економију, за било шта. Оно што видите пред собом је заиста луда, ирационална мржња. Можда тако нешто постоји у паклу, не знам.
- Како ви сматрате, како се ваши саговорници мењају и да ли се мењају током војне операције? Да ли се, можда, појављују нека нова осећања, емоције?
- Имам мање саговорника, то је чињеница: сада је Русија озбиљно решила да уништи инфраструктуру, па не могу сви у Украјини који имају рачунар, да га користе. Углавном се у разговоре укључују украјински блогери и они који су успели да побегну у иностранство. У њиховој средини не долази до било какве менталне стагнације. Напротив, сада су још више љути него пре, још више осећају супериорност и одвојености од нас, „руских варвара“. Све ми то већ знамо: лекције односа са Швеђанима у XVIII веку, Французима и Енглезима у XIX веку, Немцима и остатком Европе у XX веку то јасно потврђују.
- Шта ви мислите, зашто се то дешава? Да ли моћ пропаганде утиче на разум друштва?
- Да. За последњих 12 година од када се променила власт у Украјини, они су направили народ који је одвојен од нас; галицијска мржња (Галичани - назив за становнике Галиције) се проширила по целој Украјини. Генерације које су одрасле са разумевањем да смо вечити непријатељи са којима не може бити компромиса. Генерација која је мислила другачије изумире, а њено мишљење гуши агресивна нацистичка пропаганда.
- Чиме мислите да би Русија требало да се супротстави?
- Верујем да Русија мора фундаментално да промени своју политику. Наша мирна политика, политика убеђивања и покушаја да се дође до здравог разума је неефикасна, па чак и деструктивна, јер се суочавамо са најнижим и најпримитивнијим мотивима, који се манифестују у њиховим архетиповима и споља се не разликују од нас. Они нас разумеју, али ми њих не разумемо. Не гајимо дубоко укорењену мржњу према њима – они нас мрзе отворено и дивљачки.
- Како мислите, ако појединац може да изгуби разум, да ли онда и читав народ може да полуди?
- По мом искуству у разговорима са саговорницима из Украјине, као и из Русије, може доћи до покушаја да се изгуби човечност народа, и у том случају, народ ће пропасти, бар ја до таквог закључка долазим. Као што подивљао човек неизбежно пропада, тако и подивљали народ престаје да постоји. Исход подивљалог или лишеног људскости народа, који се препустио мржњи или пожуди, може бити само један. Тужно искуство Русије у прошлом веку то доказује. Не дај Боже да га поновимо.
Са Фјодором Пољевим разговарао је Петар Давидов.
Извор: Правда
