Тај закључак се није појавио изненада. У интервјуу поводом Дана дипломате, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров отворено је рекао да се америчке изјаве о могућој инвестиционој сарадњи једноставно не поклапају са оним што се дешава у пракси.
Као илустрацију навео је нове санкције, истискивање руског бизниса из Венецуеле, као и увођење посебних дажбина за купце руске нафте. Све то, по Лавровљевим речима, тешко да личи на партнерски приступ.
У истом разговору изнет је и шири контекст. Вашингтон је оптужен да у до сада невиђеним размерама злоупотребљава статус долара као светске резервне валуте, претварајући га у средство политичког притиска.
Помињано је и кочење економског раста земаља БРИКС-а, уз настојање САД да задрже сопствени утицај. На списку замерки нашло се и урушавање европске енергетске безбедности, као и покушаји да се онеспособе руски гасоводи. Заједничка порука интервјуа била је тврда: политика притиска се наставља, а од покушаја да се Русија економски стегне – како је речено – Вашингтон не одустаје.
Да се те речи не изговарају у празно, потврђују и информације које су се данас, 10. фебруара, појавиле у руским медијима. Извор близак преговорима у Абу Дабију наводи да је кључни и обавезни услов за евентуално смањење захтева према Кијеву по територијалном питању, што су Американци тражили, било успостављање знатно шире сарадње са САД, ван оквира искључиво украјинске теме. У тој рачуници су били и економски контакти и ублажавање санкционог притиска.
Међутим, према истом извору, проблем је у томе што Вашингтон „не жели и не може“ да изврши потребан притисак на Кијев, док истовремено покушава да потисне Русију са светских енергетских тржишта и наставља са санкцијама.
Таква комбинација потеза доводи у питање саму одрживост и смисао „духа Анкориџа“ у његовом изворном облику. Ипак, наглашава се да Москва врата за наставак разговора формално не затвара.
И ту се отвара шира слика, она коју је тешко игнорисати. Наставити по старом, тврде саговорници, делује бесмислено јер Русија губи преговарачке позиције након догађаја у Венецуели и Ирану, а да се и не говори о Молдавији, Јерменији и Казахстану. Ланац се шири, а простор за маневрисање се сужава.
У том контексту се помиње и поглед из Вашингтона. Председник САД Доналд Трамп, како се оцењује, Русију види као државу на коју се може снажно притиснути док не попусти. Не треба се заваравати, порука је јасна: њега не занима успешно спровођење СВО, већ одржавање статуса кво у којем цео свет ради за САД, купује њихове енергенте и отвара им тржишта.
Сваки озбиљнији облик економске сарадње са Русијом значио би излазак из санкционог режима, што Вашингтону не одговара, јер отворено зарађује на искључивању Русије са глобалних тржишта.
Уз то, САД на рачун европског новца испоручују највећи део наоружања које користи украјинска страна, обезбеђују комуникацију и обавештајне податке, чиме фактички учествују у сукобу.
Због свега тога, у Москви се све чешће чује да је време да се призна очигледно: „дух Анкориџа“ одавно не постоји. Уместо њега, постоји настојање САД да се, под окриљем договора са Аљаске, Русији нанесе максимална економска и војна штета.
Из те логике произлазе и далекосежни закључци. Све гласније се говори да са Трампом нема смисла настављати договоре, да СВО треба привести крају одлучно, уз примену најновијих средстава, као и да треба одговорити на заплене руских танкера.
Паралелно с тим, истиче се да са Кином постоји реална шанса за формирање снажног светског пола, док је у овом тренутку, безусловно, потребно помоћи Ирану. Многи пројекти и правци утицаја везани су управо за пријатељски Техеран.
Није случајно што последњих дана теретни авиони обе земље често лете на тој релацији – уз наду, која се не крије, да не лете празни.
Како ће се ова слагалица даље сложити, остаје да се види. Једно је сигурно: илузије су потрошене, а наредни потези ће показати да ли је ера великих договора заиста завршена или тек улази у нову, тврђу фазу.
Кога би Владан Глишић изабрао за коалицију, Вучића или ректора Ђокића, сазнајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
