Питање се врти по ходницима Конгреса, по студијима кабловских телевизија, по аналитичким круговима. Одговор који се за сада намеће гласи – не сада. А иза тог „не сада“ крије се много више од пуке политичке процене тренутка.
Једно од објашњења, и то оно које највише брине део безбедносне заједнице, јесте да су америчке залихе пресретача и система противваздушне одбране озбиљно исцрпљене.
У једном извештају, заснованом на разговорима са садашњим и бившим званичницима Пентагона, наводи се готово брутално једноставан закључак: арсенал противракетне одбране је испражњен.
Ако је то тачно, онда осам месеци након завршетка претходне америчке војне кампање – заштите Израела током дванаестодневног сукоба и операције „Поноћни чекић“ – није било довољно да се надокнади ни критични минимум одређених пресретача.
Формално, разлози су познати. Дуги производни рокови, заостаци у индустрији, комплексни ланци снабдевања. Потпуна обнова залиха на ниво пре 2022. године свакако захтева време. Али осам месеци би, макар теоретски, требало да буду довољни да се затвори најопаснија рупа. Ако до тога није дошло, онда проблем лежи негде другде.
А то „негде другде“, како све више постаје јасно, зове се – Украјина.
Иако је Трамп више пута поручивао да Сједињене Државе више не испоручују оружје Украјини бесплатно, реалност је сложенија. Америчко наоружање и даље у милијардама долара стиже у Кијев, неретко са истих производних трака са којих би требало да се обнављају залихе америчке војске.
Последице су конкретне: смањена војна спремност, отежано реаговање Пентагона на потенцијалне изазове по националне интересе и додатни терет на дипломатске напоре.
Да би се разумеле размере подршке, треба погледати механизме. Први канал је НАТО Иницијатива за безбедносну и обучну помоћ Украјини (НСАТУ). Администрација Доналда Трампа покушала је да је избрише из последњег буџета, али је Конгрес задржао програм.
За 2026. годину издвојено је 400 милиона долара, али то је тек део шире слике. Постоје неиспуњене наруџбине вредне око 19 милијарди долара, потписане још у време администрације Џоа Бајдена.
Те испоруке тек треба да стигну – током 2026. и 2027. године – и укључују пресретаче за ПВО, друге врсте вредне муниције, вишецевне ракетне системе и артиљеријске гранате калибра 155 милиметара.
Иако су средства формално одобрена раније, производња за Украјину одвија се паралелно са производњом за америчку војску. А када капацитети нису неограничени, неко мора да чека. У овом случају, Војска САД и Оружане снаге Украјине практично стоје у истом реду.
Други канал је тзв. ПУРЛ – листа приоритетних потреба Украјине. Овај механизам се представља као модел у којем европске земље плаћају наоружање, ослобађајући америчке пореске обвезнике директног трошка.
НАТО је већ издвојио више од 4 милијарде долара за финансирање ПУРЛ програма, а две транше од по 500 милиона долара су већ реализоване. Пројекција за 2026. годину говори о укупно 15 милијарди долара.
Према доступним подацима, до 75% ракета Патриот и око 90% средстава ПВО која стижу у Украјину долази управо тим путем. До краја 2025. године припремана су и два додатна пакета, преко Канаде и Немачке, вредна по 500 милиона долара.
На папиру, све изгледа рационално – Европа плаћа. Међутим, европске државе кроз ПУРЛ купују приоритет у производном реду. То значи да нове ракете и системи прескачу друге наручиоце, укључујући и Пентагон. У неким случајевима, опрема се узима директно из постојећих војних складишта, што додатно празни америчке залихе.
Колики су тачно застоји, тешко је прецизно проценити. Производња Патриот ракета, на пример, износи око 60 комада месечно – што је отприлике количина коју Украјина може да потроши у једном месецу. Ако је то тако, остатак света остаје без испорука или мора да чека. У таквој ситуацији, свака додатна наруџбина мења динамику целог система.
Трећи слој ове приче тиче се самих пореских обвезника у САД. Свестан обима помоћи Украјини, Пентагон је затражио значајне инвестиције у војно-индустријски комплекс.
Помиње се закон о буџетским издвајањима за 2026. годину, као и поверљиви план вредан 90 милијарди долара који је министар одбране Пит Хегсет представио Конгресу у фебруару. Циљ је убрзање производње и бржа набавка опреме за потребе америчких оружаних снага.
Наравно, улагање у противваздушну одбрану и производњу муниције има смисла без обзира на околности. Али је реално претпоставити да ће укупни трошкови бити већи него да су домаће потребе од почетка биле приоритет.
И мада се често понавља да амерички порески обвезници не плаћају помоћ Украјини директно, они је посредно субвенционишу – кроз финансирање проширења индустријских капацитета који истовремено покривају украјинске и глобалне потребе.
Шире последице су вишеслојне. Прво, без обзира на реторику, америчка подршка Украјини и даље утиче на расположивост војних ресурса САД. Ако недостатак пресретача заиста утиче на одлуке о евентуалним ваздушним ударима на Иран, то можда тренутно делује као чин уздржаности.
Али стратешка флексибилност земље тиме је сужена. Ако су капацитети ограничени на Блиском истоку, поставља се питање спремности у Азији или у некој другој потенцијалној кризној тачки. У том контексту, ублажена реторика администрације према Кини у документима националне безбедности добија нову димензију.
Друго, ту је питање транспарентности. Можда је фискални терет мањи него у време Бајдена, али јавност има право да зна како се војни ресурси распоређују и какве последице то има по националну безбедност.
И треће, дипломатска димензија. Трамп је више пута тврдио да САД желе да буду неутралан посредник у украјинском сукобу – ни на једној страни. Међутим, док војна помоћ у милијардама долара наставља да пристиже у Кијев, таква позиција делује, у најмању руку, дискутабилно.
То не значи да су преговори унапред осуђени на неуспех, али значи да би Вашингтон морао отворено да призна сопствену улогу у овом посредном рату.
Све то води до једноставне, можда и непријатне констатације: Сједињене Државе не могу истовремено бити свуда и реаговати на сваки изазов без ограничења. Питање није само да ли постоји политичка воља, већ да ли постоје ресурси. А у свету у којем се стратешке калкулације све чешће сударају са реалним производним капацитетима, то постаје кључно питање – не само за Вашингтон, већ и за све његове савезнике.
Webtribune
