Пише: Владимир Димитријевић
НА СРЕТЕЊЕ 2026: ДА САМ ЈА СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ
А нисам.
И да не подржавам студентске протесте.
А подржавам.
И да пишем текстове против грађанистичког утицаја на студентске протесте.
А не пишем, мада не сумњам да они постоје.
Ја бих, у том случају, писао овако.
Трећину текста бих посветио неком грађанисти кога критикујем, и који покушава да кривотвори циљ и смисао студентске борбе за Устав и слободу, а две трећине бих посветио разорној критици Вучићевог режима, који ће уништити Србију до темеља.
Не бих био српски интелектуалац који се бави споредним Динком Грухоњићем јер је главни Динко Грухоњић Александар Вучић, велики уништитељ Српске Цркве и државе, Јуда који је продао Косово и Метохију, човек у чијој сенци се ваљају на тоне марихуане, злоставитељ сваке српске наде и будућности, властодржац за чије нас је време пола милиона мање него када је он дошао на власт.
Да сам ја српски интелектуалац, не бих се толико бавио прерасподелом светске моћи и геополитиком Тајвана, него бих указивао на уставоубилачке поступке Александра Вучића и уставомрзитељске клике на власти. Јер Тајван је далеко, а уништење правне државе у Србији прети да од ове земље направи Проклету авлију, са несменљивим Карађозом на њеном челу. Уместо Карађорђа – Карађоз. После Сретења 1804. да нам стално буде овако, па да Сретење постане Кретење, дан кретенизованих који иду за вођом у понор.
Ако Вучићева власт не оде што пре, знао бих, да сам српски интелектуалац, Србија се неће подићи – никада, никада више. И зато бих се више бавио Вучићем него Динком Грухоњићем, без обзира што знам да би НАТО другосрбијанци наставили, и после Вучића, старом стазом Вашингтон - Брисел. Али се не би маскирали у патриоте. Било би, све и свима, јасно.
Да сам ја српски интелектуалац, више бих се бавио српским Епстинима, попут Палме из Јагодине, а мање америчким Епстином са острва Сент Џејмс. Тако бих дошао до страшних тајни србијанских изопаченика, које штити криминално – удабшки режим у окупираној Србији.
И не бих заборављао да Вашингтон и Брисел суштински подржавају Вучића, као и Еди Раму у Албанији, а другосрбијанце користе само у оној мери у којој је то потребно да би Вучић наставио да се креће у пожељном НАТО правцу ( без формалног учлањавања ).
Све бих то имао на уму да сам српски интелектуалац. И као Борислав Пекић, стално бих, и свима, понављао:“Кад год се постави питање кривице за стање у једној земљи, једини логичан одговор и једини који се свуда у свету даје јесте да је за то крива – влада. Чак и кад део кривице несумњиво и неко други сноси, актуелно криви могу бити само они који поседују моћ да ствари измене или поправе. (Моја мајка је слушала знаменитог експерта за нашу несрећу, који је експертом искључиво постао зато што је ту несрећу успешно и на свим пољима усавршавао. Експерт је казао: „Сви смо ми криви“. Мајка је рекла: „Богами, ја нисам“). Страх који се у све нас увукао последица је стања у овој земљи, а за то стање крива је власт. ( Није моја мајка).“
Тако би то било, и тако би се писало, да сам ја српски интелектуалац.
Али нисам. Ја сам само лајавац са маргине који одбија да ћути пред, да парафразирам професора Ломпара, демонизмом малености кроз који се јављају епохални ветрови нихилизма.
Ко зна боље, широко му поље.
Извор: Правда.рс
