Запорошку област су опет бомбардовали, а у Токмаку је нестала струја, грејање и вода. Право је време упалити свеће, ухватити за руку Ирину и натерати је да седне за сто, како би коначно појела нешто и одговорила, како је и обећала, на неколико питања. Посла има много, она не може тек тако узети паузу: треба да стигне до једног човека и одведе га у болницу, другог у Одељење за миграције МУП-а, трећем да помогне у сређивању куће, да наложи шпорет, и све то за сат-два. Јер после ће имати друге обавезе. Живот брзо иде, није јој до разговора. Али понекад реч човеку много значи, нарочито добра реч: Ирина то добро зна. И не само Ирина, мачка која се зове Десантура се сместила поред нас и не жели да изађе из кухиње.

Различите истине

- Када сам радила у социјалној служби у Москви, стално смо имали проблем, јер можемо помоћи човеку само ако има све неопходне документе. Ако неко нема папир са печатом који потврђује његово право на социјалну заштиту – довиђења. Ово је заиста тужно. Например дошао је неки човек коме је лоше, коме треба помоћ, али нема папир и ја му не могу помоћи. А са друге стране ја знам пуно бака којима су помагали сви могући рођаци, пријатељи и познаници, и којима социјална помоћ није била толико потребна. И познавала сам много људи у чијим становима су билa пријављенa деца, која су их напустила и заборавила (тачно до тренутка када је требало да се дели или прими наслеђе). Или њихова пензија је била за сто рубаља изнад оног минимума који омогућава да се додели социјална помоћ, и ти људи су гладовали. Испоставило се да искрена жеља да се помогне долази у сукоб са равнодушношћу и суровом бирократијом. „Социјална помоћ” налагала је да се помогне онима који су и без наше помоћи обезбеђени, али није дозвољавала да се помогне онима којима је заиста то било потребно. То је сукоб између социјалне и моралне истине. Ја се залажем за пружање могуће помоћи свима. И ја сам захвална Христу што Он мени и мојим пријатељима даје такву могућност: овде, у Запорошкој и Херсонској области, у ДНР и ЛНР, руководимо се Божјом истином у пружању такве помоћи. Барем покушавамо да то учинимо, и хвала Богу, успевамо у томе. 

- Којим принципом се водите?

- Идем по правилу: „Где би Христос дошао?“ Видим прљавог, сиромашног, пијаног или огорченог човека и размишљам: да ли би Христос дошао код њега? Да ли би се љутио на таквог човека или тражио исправно попуњене документе, социјалну картицу и потврду о приходима? Да ли би претражио туђи фрижидер да сазна шта свакодневно једу чланови породице који имају неколико детета? Да ли би постављао питања о вери, националности или политичким уверењима? Мислим да не би. Али ако неко покуша да те искористи, да живи на твој рачун, да само лежи и ништа не ради, као паразит, онда је то друга ствар, и овде ми показујемо оправдану строгост. И то се дешава. Разумност је изузетно важна у нашој служби. Мислим на добру хришћанску разумност.

Зашто се Црвенкапа не кревељи

- Да ли вам се дешава да осетите да сте баш овде и сада са Христом?

- Можда, да сам узвишена жена, рекла бих да сам увек са Христом, и Он ми увек помаже, увек осећам Његову помоћ и тако даље. Али ја нисам узвишена жена, и лутајући ноћним путевима Донбаса или Новорусије међу неким застрашујућим војним базама, нисам се увек молила. Нажалост, тако је. Постоје туга, очајање и издаја, и не могу рећи да се према свима односим смирено. Осећај да си са Христом јавља се у тренуцима екстремног физичког и емоционалног стреса. Када човеку, који ти лежи у крилу и плаче, саопштавају дијагнозу и лекар му каже да он умире, да му не може помоћи ни хемотерапија, ни радиотерапија. Човек плаче, и у том тренутку схваташ да је уместо тебе ту Христос, јер ја лично то не бих могла да издржим. 

Када идем по граду, то више личи на Црвенкапу него на путовање праведника: она исто иде некуда, певуши песмицу и тражи авантуре – сложене, опасне. И када имам адресе људи, којима је потребна помоћ, када ми јаве за такве људе, ја то доживљавам као неки сигнал у срцу, у савести. Али осећај који су имали свети, да су они свуда и увек са Христом – тога код мене нема. Нема чиме да се поносим, али ја ни у једном смислу нисам света, и то није кревељење, него проста констатација. Мрзим кревељење. 

Понекада је баш тешко. Када сам била само волонтерка, било је много лакше него сада, када сам координатор Патријаршијске хуманитарне мисије. Велика је то одговорност. Стално са стрепњом размишљаш: „А шта ако некога нисам пронашла, ако сам поред некога прошла?“ Али када идеш ка човеку, ипак постоји осећај да си управо тамо где и треба да будеш. Савест ти то одобрава, а то је веома важан осећај: важнији је и од одушевљења или, рецимо, узвишености. Схваташ да дан није потрошен узалуд, нема страха од пролазности времена. И постоји чврста, већ на вишегодишњем искуству заснована сигурност: ако је Бог дао дан онда даће и храну. Легнем, захвалим се Христу за дан који није прошао узалуд; пробудим се, захваљујем Му што сам тамо где сам одувек и требала да будем и зато што се налазим на месту где сам заиста потребна. 

Тако је, место где никако не бих желела да будем јесте Москва или било где другде, изгледа, још увек не разумеју сви шта се дешава у земљи и колико су ситне и простачке наше примедбе на недостатак комфора. Постоји нека врста извештачености, нестварности, ако тако могу да кажем. 

Зла Гаљка

- Радити као волонтер је незахвално, бар ако гледамо то са стране. Често се суочаваш с неразумевањем људи на терену, дуго им треба да се навикну на то да нам нису потребни њихови станови, куће, новац, да радимо бесплатно. Дешавају се и сукоби са онима који узимају новац од људи и у теби виде проблем јер ћеш им покварити посао, сестре милосрђа у болницама о томе могу много да испричају. Бирократске заврзламе, несавршена логистика и много других потешкоћа. Да не заборавимо непријатељство, па чак и мржњу оних којима помажемо, то су становници региона, који су поново ушли у састав Русије. Све то постоји, немојмо да се заваравамо. Шта помаже волонтерима да наставе свој рад?

- Добила сам „вакцину“ против разочарања и малодушности током служења у болници у Маријупољу. Тамо се завршавало ослобођење града, водиле су се борбе. И тамо је у болници била једна баба, Гаљка. Бескућница. Довезли су је у болницу са ногама пуним црва. Лежала је у ходнику, као и још десетине људи. Била је врућина, имали смо муве. А Гаљка се понашала агресивно, јер је остала без алкохола. Посебно су је нервирале, сестре милосрђа и добровољци који су свима помагали. За њене политичке ставове је нисмо питали, није нам било до тога, али ни после најтежих превијања која смо јој радили није осећала ни најмању захвалност према нама и настављала је да нас грди најгорим речима: „одвратни руски православни окупатори“ и другим безумним изразима којима би се одушевила западна пропаганда. Алкохоличарка Гаљка је против Русије: звучи упечатљиво! Али она је била третирана као било који други пацијент, упркос свим страшним псовкама и увредама. И схватили смо: ова јадна Гаљка је сада део моје домовине и морамо живети заједно са њом. Наш задатак је, прво, да је излечимо, а друго је, да наставимо да је волимо, без обзира на то шта може да се деси. Други задатак је, мислим, најтежи. Излечили смо је, упркос чињеници да су чак и лекари одбијали да јој приђу, смрад је био толико ужасан. 
Незахвалност ме не погађа, јер је то само емоција и може се променити током времена. 

Петар Давидов

„Можемо некако да поразговарамо“

Много страшније је равнодушност. Е то је најстрашније, поверујте. Једном смо морали да евакуишемо две старије особе, из села Костогризово на првој линији фронта, у Херсонској области. Обојица су већ имали гангрену и била је неопходна хитна евакуација у болницу у граду Скадовск. Испоставило се да се ни на чију помоћ не може рачунати: ни на свештеника, ни на социјалне службе, нико други није помогао. Али док смо их превозили, док су дронови летели, мати игуманија је питала да ли имају рођаке. Прошли смо поред града у коме су старији људи имали сина и деветоро унучади. За мене је то путовање оличење смртоносне равнодушности.

Или најновији пример, из Токмака у Запорошкој области: бака која болује од психичке болести пузи на све четири по улици, баца се под ауто. А за хоспитализацију „нема могућности“: има пасош једне од азијских република. Углавном, успели смо да јој помогнемо, хвала добрим људима из Запорошке области и Русији. Она је сада у болници. И данас ми пише њен син: „Хвала вам за маму.“ Збунила сам се, и онда сам му написала: „Где се налазите?“ Одговор: „Ја сам у Финској, не могу никако да помогнем. Али ако вам затреба нека помоћ, можда бих могао да помогнем.“ Пишем му: „Шта мислите, ако ваша мама лежи у болници већ месец и по дана, да ли јој је потребна нека помоћ? Можда би, уз болничку храну, желела бар мало да промени исхрану? Можда јој требају пелене, памперси?“ Он је написао да не може ништа да ми каже на ту тему, али да „можемо некако да поразговарамо“. А последње што је од њега стигло, биле су речи: „Има ли Бога?“

За мене је то пример равнодушности. Штавише, мој број телефона добио је од комшија своје мајке, што значи да је имао контакт с њом. Тако и испада: имао је контакт, а љубави нема. Јер љубав није само љубазно се насмејати. Љубав је када болесној мајци мењаш пелене.

Уверена сам да он није зао, није лош човек, сигурно није желео зло својој мајци. Али јој није учинио ни добро. Таквих случајева можемо навести много, и не само из Запорошке области, већ из целе Русије. Али овде то једноставно превазилази све границе: толико је тешка судбина напуштених људи да је то катастрофа.

Најбитније је да покажемо своју посвећеност и, ако је могуће, посветимо недељу дана свог слободног времена помагању људима у Донбасу или Новорусији. Поготово што ће Патријаршијска хуманитарна мисија организовати путовање, обезбедити смештај и храну. Све што треба да урадите јесте да попуните формулар на веб-сајту помочьвбеде.рф.

Приче о смрти су преувеличане

- Из искуства са другим добровољцима, морам да кажем да је потреба за оваквим православним хуманитарним мисијама велика, не само на југозападу Русије: свуда постоје људи којима је потребна помоћ? Било да је у питању Далеки исток, Далеки север, Нецрноземни регион или руско село, усамљени, напуштени људи су свуда. Мегаполиси нису изузетак: усамљеност у Москви или Санкт Петербургу је отприлике иста као и у поморском селу.

- То и јесте наш циљ, да, људи виде наш рад, рад православне хуманитарне мисије овде, и организују се широм Русије. Барем, тако ја то видим. Објаснићу како то функционише. Била сам у свим градовима у којима данас постоји Патријаршијска хуманитарна мисија: Маријупољ, Северодоњецк, Лисичанск, Скадовск, Токмак, Бердјанск, Волноваха, Доњецк, Јасиновата, Авдејевка, Курск, Белгород — свуда сам била и видела како тамо долазе људи из целе земље који се у свом уобичајеном животу никада нису бавили оваквом врстом помоћи. Када се човек правилно и смишљено распореди на место служења (болница, обнова кућа, социјална делатност), видиш како се отвара, како жели да искуство које је стекао овде, понесе у свој дом, село, град. Враћа се, излази из вагона и више не види само лепу железничку станицу, већ гледа на свој град другим очима: испоставља се да је и овим људима потребна помоћ, да неко пати, а ти можеш да му олакшаш страдање. У томе је, чини ми се, наша нада: када људи виде да се живот Цркве не састоји само од богослужења, обреда и вести на епархијским сајтовима, већ од дела љубави и милосрђа, и људи чине та дела, упркос свим тешкоћама. Ако Бог да, успећемо. И успева. Пре неколико дана, на пример, спасили смо слепог Василија и деду Николаја из Токмака. Цела Русија је помогла. Василију је омогућено да преко Москве отпутује у Тјумењ, где ће се лечити, добити смештај и посао, ако буде желео. За Деду Николаја православна Русија прикупља средства за монтажни објекат, живео је у разрушеној кући без крова и прозора. Заправо, тешко да се то може назвати животом: ложио је ватру између четири зида и хранио се из контејнера. Сада су Василиј и деда Николај још увек у Москви, и требало је да видите како су током путовања били весели и како су упознали потпуно непознат свет: свако стајање, пауза за кафу, светла градова, све је то изазивало дечију радост; нису могли да се навикну на то да нема пуцњаве. Још о равнодушности: ћерка слепог Василија и даље не зна да је њен отац, некадашњи заваривач, ослепео. Каже да живи у Ростову. Ипак, упркос свим невољама, равнодушности и искушењима, тврдим: приче да више нема Свете Русије у великој мери су преувеличане. То говорим на основу сопственог, већ богатог искуства. Многи добровољци ми пишу: неко је дао отказ у канцеларији и сада ради у дечијем дому; неко је усвојио дете; неко организује групе помоћи у својој парохији, примера има много. Човек у себи открива таленат љубави према ближњем и користи га на потпуно јеванђеоски начин, то су неки од резултата рада Патријаршијске хуманитарне мисије. Дубоке промене у срцу човека, када постаје способан да види туђу бол, то није као пробати нову кафу или стећи нови утисак са путовања; ово је много озбиљније путовање, у дубини свог сопственог срца. Неко заиста долази до Бога.

Прошле године смо имали једног добровољца; видело се да пролази кроз неке проблеме: у храм скоро да није ни ишао. Али након неколико недеља проведених са онима о којима је бринуо, тај човек се променио, превазишао је проблеме. Упркос умору, прљавштини и непријатним мирисима који прате негу немоћних људи, остао је још једну смену, рекао је: не могу да поднесем када људи страдају.

После тога је отишао на СВО (Специјална војна операција), и, био је рањен, неколико дана је пузао до својих. Сада пише из болнице: „Спасла ме је Богородица. Господ је милостив, хвала Богу за све.“ Раније се од њега такве речи нису могле чути.

Био је у многим болница, али у свакој од њих, на његову молбу, посећују га свештеници и он се причешћује. Ето постоје и такви случајеви.  

Специфичности руских градова

- Случајева, рећи ћу опрезно, има пуно. И пуно случајева којима се не треба поносити. Ирина, на основу ваших запажања, да ли су свуда исти проблеми или се разликују у зависности од места?

-    Сваки град је посебан. На пример, приметила сам да у Токмаку, за разлику од других места, има веома много мушкараца средњих година са инвалидитетом. И они нису стари људи, већ мушкарци. Можда је то повезано с тим што су овде раније постојала индустријска предузећа која су захтевала радну снагу, а после „незалежности“ (на украјинском значи „независности”) са свим приватизацијама, пљачкама и крађама, таква радна снага више никоме није била потребна. Разлози су различити. И помоћи мушкарцима је теже него помоћи женама: они често не схватају, или не желе да схвате, да им је потребна помоћ. Или не желе себи да признају да им је потребна. Ситуација је другачија, рецимо, у Скадовску у Херсонској области, потпуно другачија у Маријупољу, и тако је свуда. У било ком другом граду, сигурна сам, постоје други проблеми. Град на Неви има своје проблеме, град на Москви, или на Двини или Дунаву има своје. Укратко, помоћ је потребна свуда, и можете је пружити свуда.  

- Који људи, по вашем мишљењу, не би требало да раде као добровољци? 

- Из искуства могу рећи да велики број људи могу постати добровољци, и то апсолутна већина: сваки човек може показати или почети да развија у себи добру вољу. Сваки. Наравно, постоје случајеви који нису прихватљиви, углавном због психичких поремећаја и болести, или због категоричног одбијања да се уче животу, уважавајући потребе и интересе других. Али апсолутна већина, поновићу, увек може пронаћи своје место. Дешава се и да човек, на пример, нема вештине мајстора или социјалног професора, али је сјајан слушалац: може једноставно са интересовањем да послуша неког, и то је већ огромна помоћ. Неки су генији педагогије, неки одлични водоинсталатери, неки изванредни кувари. Сећам се да су ми после смене говорили: „Све је овде сјајно, веома ми се свидело, али више нећу долазити, превише је тешко.“ Међутим, обично сви који тако кажу, на крају дођу поново. 

- Зато што увек могу да науче још нешто?

Да. Данашња ситуација: долазимо код бабе којој је потребна нега. Она лежи у хладној кући, шпорет се охладио, сама не може да га заложи, обукла је на себе шест јакни и капута. Брзо смо запалили ватру, загрејали храну, средили кућу.

А баба, има глувог сина у менталној болници у Токмаку и ћерку у Дњепропетровску.

Ми смо били ужасно уморни, ја сам села на кревет и одмах сам заспала, стварно више нисам имала снаге. Пробудила сам се зато што ме је баба миловала по глави и шапутала: „Не балакай, хай ще спит!“ (на украјинском, значи: „Не причајте: нека још спава“).

Та исцрпљена баба налази у себи снаге да се брине о Викторовни која спава на њеном кревету. И управо та фраза „Не балакай, хай ще спит“ за мене данас звучи као молитва. 

- Заиста: балакати (украјински: причати) можемо колико хоћемо, али да ли заиста умемо да бринемо једни о другима? 

- Питање је озбиљно. Али чини ми се, да одговор ми већ знамо.

Извор: Правда/Са Ирином Худјаковом разговарао је Петар Давидов