Пише: др Владимир Димитријевић
ВАЖНА НАПОМЕНА:
Текст „Да сам ја српски интелектуалац“, објављен на „Правди“, преношен је на више сајтова – коректно. Тако како је написан. Ипак, на једном сајту редакција је изменила наслов, па је он гласио „Да сам ја српски интелектуалац а не као ови“, и додате су четири фотографије људи за које редакција сматра да их треба прозвати као колаборанте режима. Такав поступак је крајње несвојествен потписнику ових редова, и он не доприноси рашчишћавању магле на нашем хоризонту. Својим темама се бавим колико могу начелно, и настојим да их учиним колико је могуће конструктивним. Читав наш народ је у тешкој ситуацији, и крај несрећама нашим се не види. Борбу треба водити, али се, током борбе, чувати од самоповређивања.
Дакле, режим Александра Вучића је издајнички, и то мора да се зна и види. Против њега је борба неопходна. Али морамо знати мере и границе у узајамном општењу. Морамо се чувати да не кажемо оно што не мислимо и да не ширимо злу крв и поделе у редовима национално оријентисаних људи.
Јер живимо у тешким условима. Живимо под неком врстом непроглашене окупације. Коју бисмо, да би нам било лакше, могли назвати животом у колонијијалним условима.
Зато се увек вреди сећати како је било нашим старима.
ЖИВОТ ПОД ОКУПАЦИЈОМ
Историчар Богдан Трифуновић је својевремено у студији „Живот под окупацијом“, која се бави животом у Чачку под влашћу аустроугарских тлачитеља 1915 – 1918, показао колико је тзв. „локална историја“ битна за изучавање целине прошлости нашег народа, применивши методу коју бисмо могли назвати „холограмском“ (јер, холограм је целина која потпуно присуствује у сваком његовом делу). Шта то значи? Оно што се дешавало у малом Чачку, који је у описиваном периоду је имао око 6.000 становника, то се, са варијацијама, дешавало у целој Србији. Изучивши Чачак и околину, боље упознајемо збивања у Србији. А шта се дешавало у граду на Западној Морави?
СТРАХ ОКУПАТОРА
Ако смо заборавили, германска Европа је после Поћорековог пораза 1914. године на Србију кренула предвођена Вилхелмовим војсковођом Макензеном, у савезу са вероломном Бугарском…И Србија је била окупирана, али непоклекла – краљ Петар и војска су преко Албаније кренули у даљи поход борбе за слободу, а становништво које је остало ту где јесте продужило је да пружа отпор, што пасиван, што са пушком у руци.
Трифуновић сведочи да су се окупатори непрестано плашили народног устанка, па су одузимали оружје, узимали таоце (извесно време, чак је и супруга војводе Степе Степановића била талац), вешали оне који су имали храбрости да пуцају у униформисане пљачкаше који су из дана у дан, по нашим селима, ишли у реквизицију. Многи Срби интернирани су у логоре на територији црно-жуте монархије; међу њима су се нарочито истицали српски свештеници, осумњичени да би могли бити инспиратори буне ( зар и дахије нису хтеле да побију „попове, српске учитеље“ и зар усташе нису прво убијале наше свештенство?)
СРБИ У ИНТЕРНАЦИЈИ И ИЗДАЈНИЦИ МЕЂУ СРБИМА
Према проценама Арчибалда Рајса, укупан број интернираних у Србији је био око 150 хиљада људи (10 одсто становништва Србије), а људи су, како сведочи Богдан Трифуновић, у ропство могли бити послати само због критичке примедбе на рачун окупаторских власти (као што је отац др Драгише Мишовића, Вељко, 1918. године стрељан под оптужбом да је поцепао слику аустријског цара). На несрећу, међу Србима је, као и увек, било издајника, тако да се окупаторски полицијски апарат ослањао на њих у откривању потенцијалних жаришта отпора. Забележена су и имена издајника, с којима се народ касније обрачунавао. Нажалост, денунцирања су каткад вршена и ради обрачуна с политичким противницима из периода слободне Србије: било је оних који су се цинкарењем светили онима који су им се замерили у предратним међупартијским сукобима. Трагови издаје су остајали: браћу Планојевић, Андрију, Живка и Петра, денунцирала је нека комшинка, па на њиховом спомену стоји да их „издаде проклета Николија“ из села Лозна. После Првог светског рата, сарадници окупатора су били кажњавани углавном делимичним укидањем извесних грађанских права. Што се привреде тиче, она је била подређена интересима окупатора који је немилосрдно пљачкао све што се опљачкати може. Војно генерални гувернман у Београду старао се свим силама да се Србија опустоши зарад победе „еуропске културе“. Политички, Србију су спремали за анектирање, као што су некад учинили са Босном и Херцеговином.
КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ОКУПАТОРА
У Трифуновићевој студији нарочито је битан опис културно-просветне политике окупатора, чији је циљ, наравно, био денацификација (види се кога наслеђују Соње, Наташе, Верани, и слична братија). Окупаторски „Службени гласник“ од 15. јануара 1917. године доноси наредбу да се у школама у настави искључиво користе „латинска слова“. Свештеници су добили наређење да матичне књиге воде по грегоријанском, а не јулијанском календару, док су улице изгубиле стара имена по српским историјским личностима и градовима, а добијале нова – Фрање Јосифа, грофа Салис-Севиса, надвојводе Фридриха итд. Аустријски пропагандиста, под псеудонимом Рода Рода, који је 1915. године посетио чачански крај, уочио је да су Срби улицама давали имена у складу с територијалним претензијама (рецимо, „Сарајевска“), што су окупатори решили да одлучно пресеку. Исти су језик својих чиновника називали „хрватским“, јер су Хрвати били веома ревносни службеници Беча међу „бизантским варварима“. Ево једног примера службене белешке оних дана: „ У сврху што скорије опскрбе пучанства са намирницама наређује се слиједеће: чим тко пожње њиву и оврши имаде то јавити опћини, а опћина води списак по доље наведеном узорку“. Трифуновићева студија, поред осталих, има и врлину објективности: она показује да су се људи ипак навикавали на окупацију и да је, више но што бисмо то желели, било „идентификације са агресором“ и удворичког дивљења онима који су донели „ред, рад и дисциплину“. Лековит увид, нема сумње – јер је за оздрављење увек потребно знати дијагнозу.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Живимо под окупацијом ( или као колонија ). Како год да је, нисмо слободни. Пљачкају нас, хапсе, разграђују народно биће – зато је потребан отпор, али и опрез: да не пуцамо једни у друге, нити себи у ногу. С тим у вези, текстови које пишем су позив на трезвенот. Храброст, али и трезвеност – једно без другога не иде.
У свету у коме је „Епстиново острво“ средиште збивања треба учинити све да не паднемо у коначно ропство. Вучићев режим, инсталиран од „светске закулисе“, мора бити демонтиран ако хоћемо да опстанемо. Али, понављам, храбро и трезвено.
Молио бих оне који читају моје текстове да то имају у виду, и да их преносе онако како су написани. Који чита, да разуме.
Извор: Правда
