Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Провокативна теза гласи да ли би улазак овакве медијске личности у политичко поље представљао завршну фазу „политичке конструкције свињца“ амбијента у којем аргумент уступа место блатњавом скандалу, вредносна вертикала нестаје у мемли баљезгања, а институција постаје позорница за малограђанску драму? Бака Прасе поседује снажан медијски капитал видљивости. Његова публика са правом гласа је млада, дигитално оријентисана и често аполитична. Међутим, политички капитал подразумева програм, одговорност и институционалну зрелост. Тога, за сада, нема. Додатни проблем лежи у вредносном профилу који се годинама везује за његов јавни наступ. Честе су критике да се кроз његов медијски садржај нормализују коцкање, клађење, проституцију, демонстративни луксуз, бахатост и провокација, уз естетику у којој су новац и скуп аутомобил главна мера успеха. Уз то, бројни гледаоци и критичари указивали су на исмевање религијских и традиционалних српских вредности, што додатно појачава симболички контраст у јавности. Симболика инцидента са паљењем скупоценог аутомобила у једном од елитних београдских насеља, уз чињеницу да је то возило, према доступним снимцима и извештајима, било паркирано на месту обележеном за особе са инвалидитетом, носи снажан слој значења. Тај догађај је у јавности прочитан не само као акт насиља који, наравно, треба недвосмислено осудити већ и као симбол бахатости и демонстративне привилегије. Парадоксално, реч је о особи која потиче из породице верског образовања, с оцем свештеником и мајком теологом. Та чињеница додатно појачава симболички контраст између порекла и јавног имиџа. У очима дела јавности, тај контраст постаје метафора шире вредносне конфузије у друштву. У том контексту, поставља се питање да ли је управо та сцена скупоцено возило, елитна локација, место резервисано за најосетљивије категорије друштва што инвалиди јесу суштинска политичка порука једне епохе? Порука у којој демонстрација бахатости и новца потискује поштовање правила и солидарност? Ако се таква симболика убаци у политички простор, ризикујемо да добијемо оно што народна и мангупска мудрост описује као „мала бара пуна крокодила“. У малом, затвореном систему, сваки акт бахатости постаје велики догађај, сваки скандал постаје идеологија. Ако та бара постане „мали свињац“, онда недорасли прасци лако прерасту у симболе великог хаоса. Поента није у личној дискредитацији. Поента је у симболима. Ако политика прихвати да је култура бахатог луксуза, скарадног шока и провокације палетом неморала легитимна тачка уласка у јавни простор, онда се граница између институције и спектакла брише. Тада „велики прасац“ постаје метафора модела у коме је сила видљивости важнија од тежине одговорности. Краткорочно, стратегија спектакла доноси пажњу. Средњорочно, она производи цинизам. Дугорочно, она може разорити поверење у институције. Кључна поента гласи ако јавна сцена постане свињац у коме је бахатост идеологија, онда више није питање ко је ушао у политику већ у шта се политика претворила. Политика може бити модерна. Може разговарати са младима. Може користити друштвене мреже. Али ако прихвати логику „мале баре“ у којој су најгласнији и најбахатији и најбескруполознији аутоматски најважнији, онда ризикује да изгуби вертикалу вредности без које институција престаје да буде институција. И ту лежи коначна дилема, да ли је ово тек медијски експеримент или огледало онога у шта се спрема да се претвори јавни простор и српска политика?
Снимак из сателита руског напада на Кијев погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
