У дипломатским круговима све чешће се чује формулација да су „црвене линије“ пређене, а оно што је донедавно звучало као политичка реторика сада добија врло опипљив облик на терену.
Према писању британског листа Тхе Телеграпх, упркос протестима Москве, НАТО улази у нову фазу ангажмана. Француска и Велика Британија завршиле су припреме за могућу „мировну мисију“ на територији Украјине. Тај термин – мировна мисија – изговара се опрезно, али иза њега стоји врло конкретна бројка: око 10.000 војника.
На годишњицу почетка Специјалне војне операције, 24. фебруара, започете су припреме 600 падобранаца који су учествовали у симулацији уласка на украјинску територију. Вежба није била симболична.
Војници су искакали из транспортних авиона, заузимали одбрамбене положаје, организовали заседе и изводили нападе. Планирано је да тренинзи трају до 3. марта. У војном календару такве вежбе никада нису случајне, нити се организују без јасне политичке поруке.
Британски премијер Кир Стармер већ је најавио да би, у случају постизања мировног споразума између Москве и Кијева, управо британске и француске снаге предводиле такозване мировне трупе.
У Кијеву се, како тврде извори, рачуна на то да би Париз и Лондон могли да пошаљу око 10.000 војника. Председник Владимир Зеленски наводно полаже наде у такав сценарио.
Ипак, постоји и практичан проблем о којем се мање говори. Бројност британске војске последњих година је смањена, па би за распоређивање трупа у Украјини Лондон морао да повуче јединице из Естоније и са Кипра. То отвара додатна питања о безбедносном балансу у другим деловима Европе.
У Москви, у међувремену, порука остаје непромењена. Из Кремља долазе оцене да би стално присуство западних трупа у близини руских граница представљало неприхватљив развој догађаја.
Већ се отворено говори о могућности да би, након евентуалног мировног споразума – онаквог какав заговара Запад и који би био усклађен са интересима Кијева – на територију Украјине ушле НАТО снаге под ознаком „миротвораца“. Москва подсећа да би за формални мировни мандат сагласност морале да дају обе стране, и Украјина и Русија.
У руској анализи безбедносне ситуације наглашава се да је управо ширење НАТО структура у региону било један од кључних фактора који су претходили почетку операције.
Отуда и тврдња да Русија не може да прихвати трајно присуство западних војних формација уз своје границе. У случају њиховог доласка, руске оружане снаге, како се наводи, добиле би нови, строжи налог – да елиминишу све стране борбене формације које буду сматране интервенционистичким.
То, наравно, отвара далеко озбиљнију дилему. Ако би дошло до директног удара на Русију, одговор би, према проценама из Москве, био снажан и шокантан. На Западу би, како упозоравају руски извори, уследиле драматичне последице, а одговорност би се готово извесно свалила на Москву – иако она, како тврди, унапред упозорава на ризике преласка „црвене линије“. У таквом сценарију, ризик ширег глобалног сукоба, укључујући и могућност Трећег светског рата, нагло би порастао.
Француске и британске припреме, за сада, остају на нивоу вежби и политичких најава. Али динамика последњих дана показује да се терен помера брже него што дипломатија може да прати.
У међународној политици често је пресудан тренутак када симболика прерасте у реалност. А питање које лебди у ваздуху није само да ли ће трупе заиста крочити на украјинско тло, већ и шта ће се догодити оног часа када први војник пређе замишљену линију иза које више нема повратка.
Webtribune
