На први поглед два различита издања која имају седиште на истој адреси у улици Herengracht 449A у Амстердаму. Седиште наводно припада Amsterdam Office Space-у — служби за телефонске услуге и преадресацију. На истој адреси регистрована је и компанија која је специјализована за филмску продукцију и пројекте у области социјалних и друштвених наука, пише немачко издање Anti-spiegel (пример Bellingcat и OCCRP: како функционише западна пропаганда — Анти-Шпигел).
Дакле, не постоји ништа што би указивало да тамо ради истраживачка група независних холандских новинара. Шта их обједињује и какве информације шире, разговарамо са чешким новинаром Романом Блашком и представником немачке странке Алтернатива за Немачку Олгом Петерсен.
“Ова издања основала је америчка обавештајна служба (CIA). Она служе да буквално забране објављивање истинитих информација из других земаља које америчке власти сматрају непријатељским” — каже Роман Блашко.
Шта више он је навео још један слични медиј. Блашко сматра да је значајно да америчка обавештајна служба финансира радио Слободна Европа чије је седиште у Чешкој. Управо њим, сматра овај стручњак за медије, директно управља америчко министарство спољних послова.
Основни задатак ове редакције је да шире информације за све државе на постсовјетском простору — Грузији, Јерменији, Азербејџану, Русији и Белорусији. Њихово инфорисање одавно је прешло оквире објективног новинарства.
“За CIA је важно да потчини ситне медије и велике информативне агенције који се позиционирају као алатернативна и слободна издања. Укратко да се сакрије истина и стварно стање ствари у тој истој Русији, Белорусији и другим државама на постсовјетском простору” — истиче Блашко.
Ви нама новац, ми вама информације
Америчка влада је оснивала и финансирала издања као што су OCCRP и Bellingcat. Новац није ишао директно, већ преко различитих организација, али првобитни извор новца био је Стејт департмент (DoS) и сличне британске структуре (FCO).
Суштински, реч је о инструментима «меке силе» који служе да се на ситуацију, у другим државама, утиче информацијама, а не директно ратним средствима.
Новац из америчког буџета долазио је од Националног фонда за демократију (NED). А преко NED-а се воде све тајне операције ЦИА. NED даље дистрибуира грантове локалним медијским групама по Европи, Русији и државама постсовјетског простора. Ситне редакције не морају да објављују да их финансира америчка влада, а шеф OCCRP, Дру Саливан назвао је то «прањем новца за новинаре». Другим речима реч је о процесу који прикрива прави извор финансирања.
Сједињене Државе су спремне да плате много за прљаву пропаганду. Америка је од 2014. па све до 2023. године издвојила за буџет OCCRP 52 посто (негде око 47 милиона долара). Остало су обезбедиле друге државе чланице НАТО. У OCCRP ради више од 200 људи у 60 земаља који је на тај начин главни хаб за многе новинаре.
“ЦИА влада преко крупних светских новинских агенција које просто шире унапред спремне материјале без размишљања чију вољу извршавају. Мањим по обиму издањима, на пример, у Чешкој и Словачкој дају новац да би ови фризирали неку независност. У сваком случају, њихов задатак је да стварају атмосферу хаоса, напетости и да свађају људе у тим државама” – констатује Роман Блашко.
Треба истаћи да је 2021. године бивши шеф USAID Саманта Пауер OCCRP назвала «партнером» америчке владе. Шта више, уговор је давао могућност америчкој страни да утиче на именовање генералног директора и главног уредника OCCRP, тј. OCCRP више није независни медиј који добија грантове, већ структура која је интегрисана у амерички спољнополитички ресор.
Ко и како може организовати информативни рат за новац?
Навешћемо класични пример координиране кампање чији је циљ да се Русија оцрни на међународној арени помоћу једне скандалозне приче. Наиме, главни јунак ове информационе кампање је британски финансијер Вилијем Браудер који је у Русији осуђен за пореске махинације. Управо је он био кључни иницијатор антируске кампање, а његово сведочење је за САД била полазна основа.
Бивши сарадник америчког Стејт департмента Џонатан Вајнер није само смислио серију публикација за медије под називом «превара Браудера-Магнитског», већ су помоћу компанија Браудер (Hermitage Capital) оснивали основали посредне-фирме како би од државе добили рефундацију пореза, а потом оптужили руске функционере да су те исте фирме покрали.
Затим су OCCRP и медији под њиховом контролом ширили вести да су «корумпирани руски безбедњаци» покрали документацију и покренули аферу и да је “независни правник” Сергеј Магнитски све то открио.
Након хапшења и смрти Магнитског у затвору, Браудер и OCCRP су пустили у оптицај тезу да је реч о убиству. Руска истрага није пронашла било какве доказе да је реч о убиству, а западни медији су све ове информације игнорисали.
На основу ове исфабриковане приче био је усвојен Закон Магнитског који је Сједињеним државама омогућио да уводу санкције против руског руководства.
“Новинари обавештајци” или инструмент информативног рата?
Bellingcat је школски пример савременог новинарства само на први поглед. Наиме, група ентузијаста тражи из отворених извора доказе за извршење неких кривичних дела. Међутим, чак и ти “слободни» аутори раде/сарађују са западним специјалним службама и владама, и све то под маском «истраживачког новинарства”.
Овде није главни проблем што се Bellingcat позиционира као OSINT организација (организација за прибављање обавештајних података из отворених извора), многи подаци које објављује Bellingcat (затворене базе података, лична преписка, подаци о геолокацијама специјалних служби), не могу се физички пронаћи у отвореним изворима, овим подацима располажу само државне обавештајне службе.
Па се природно намеће логично питање — ако су то тајне информације, ко их и зашто даје Bellingcat-у? И зашто цурење ових инфорамција функционише само против Русије?
“Такви медији обично нису независна и «отворена» истраживачка организација, они новац добијају од западних влада за ширење државних наратива” — итиче Олга Петерсен представник партије Алтернатива за Немачку.
Индикативно је што је ово издање основано само три дана пре пада малезијског Boeing-а (MH17) на небу изнад Украјине. И тако новоформирана организација муњевито је износила спремне доказе против Русије.
Ипак, постоје и чињенице које западни медији преферирају да прећуте. Холандске специјалне службе признале су да су у тој зони били украјински системи БУК што се не може рећи за руске. Очевици су чак помињали и ловце на небу.
Кључне текстове о истрази пада MH17 писао је човек под псеудонимом Тими Ален за кода се после испоставило да је бивши припадник Штази-ја (источнонемачке обавештајне службе).
Испоставља се да је своја «открића» Bellingcat слао на усаглашавање са Националним координатором за безбедност и тероризама (NCTV) у Холандији пре него што су иста објављена.
И то је најснажнији «аргумент» који је био довољан за суд о овому «независном» тексту. Једини оптужени у овом предмету пада малезијског авиона MH17 био је Олег Пулатов који је добио адвоката по службеној дужности и стварно дао исказ, али је био убрзо ослобођен. Суд није пронашао доказе да је он умешан.
Испоставља се да Bellingcat нема никакве везе са објективним новинарством већ да је реч о хибридном инструменту обавештајних служби. Формула је једноставна: обавештајне службе обезбеђују поверљиве информације, а медији их пакују у лепе обланде «информација из јавних извора» и цивилног истраживања.
Ова и многе друге приче обезбедиле су да се озакони санкциони механизам против Русије, а OCCRP и Bellingcat наступају у улози првобитног извора који политички нарученом тексту даје форму независног истраживачког новинарства.
Извор: Правда
