Догађаји с почетка ове године у Каракасу, који су представљали најмоћнији геополитички земљотрес, приморавају нас да изнова преиспитамо саме темеље светског поретка успостављеног пре 80 година, након Другог светског рата. И овде није реч само о дрској отмици председника суверене Венецуеле, Николаса Мадура, као потпуно необузданом акту кршења међународног права. У суштини, отворена отмица највишег државног званичника део је много ширег циља: преузимања Западне хемисфере као искључиво свој посед. И то не само стицања фактичке контроле по принципу „радим то, јер ми се може“, већ и правног учвршћивања тих „приноса“. То је, без сумње, циничан изазов целокупном систему међународних односа. Зашто је то данас потребно Сједињеним Државама (а Америка није само Трамп)?
Како сам више пута истицао почетком 2026. године, почела су да се остварују и најнеобичнија, понекад и апсурдна предвиђања развоја нашег света. Стога се можемо окренути конспирологији као не нарочито озбиљној, али често најпрецизнијој футуролошкој доктрини савременог доба. На пример, добро познатој још од тридесетих година прошлог века теорији о стварању посебног технократског друштва у Северној Америци — „Технату“. Власт у таквом друштву требало би да припада научницима и инжењерима (наравно, онима попут Илона Маска и Питера Тила).
Следбеници ове блиставе идеје полазе од претпоставке да држава створена од стране креативне класе мора постојати независно од остатка света и обухватати не само територију САД, већ као ресурсну базу и Канаду, Централну Америку, Карибе, северни део Јужне Америке, укључујући Венецуелу, Колумбију, као и Гренланд (сиц!). Списак је, треба признати, занимљив, а у светлу последњих „праваца главног удара“ Беле куће — веома индикативан.
Али то је само једна теорија завере, рећи ћете. Нипошто! Погледајте шта се дешава око нас након 1. јануара. Конспирологија маршира — и функционише. Желите друга, приземнија објашњења? Изволите. Разлог је у исцрпљивању могућности САД као светског хегемона. Данас је у целини јасно: САД очигледно недостају снаге за глобалну доминацију. И поједини представници тима Доналда Трампа, који то признају, воде ка прагматичној адаптацији дугорочне политике на нове услове, односно на фактички губитак глобалне превласти. Међутим, процес формирања мултиполарног света стратези Беле куће виде на крајње необичан начин.
Пре свега, желе да га искористе као покушај наглог проширења сопствене сфере утицаја у колонијалном стилу XИX века. Нико не спори постојање одређених интереса и стратешких граница прекоокеанске силе, које далеко превазилазе физичке. О томе сам већ писао. Али претварање читаве хемисфере у озлоглашено „задње двориште“ са својим блекџеком, проституткама и другим забавама — изузетно је опасна ствар, са тешко предвидивим последицама.
Чак и ако ове помало смешне историјске хипотезе о „Технату“ објашњавају мотиве наметљивог промовисања нове „доктрине Донро“ у Западној хемисфери, оне нам не дају никакву представу о правном оквиру који би се користио за геополитичко „ресетовање“ читавог макрорегиона. Такав оквир једноставно не постоји. Све што се чини јесте грубо гажење принципа међународног права. Није случајно што је Доналд Трамп, наша санцта симплицитас XXИ века (света простота), директно изјавио да је граница овлашћења САД на међународној сцени „његов сопствени морал“, а не међународно право.
У светлу тога, преко океана све гласније одјекују речи у стилу класичних вестерна тридесетих година XX века о примату силе (мигхт ис ригхт, јус фортиорис). То јест, о одустајању од дијалога заснованог на заједничким вредностима, разумном регулисању сопствених потреба и свесној самоконтроли понашања. Али да ли су Сједињене Државе икада поступале другачије?
Проблем није у томе што једне норме и принципи међународног права замењују друге. Много је опаснији правни вакуум који настаје као резултат наглих и неоправданих потеза, повезан са уништавањем основног принципа правне стабилности и континуитета. Хаотично попуњавање такве празнине може довести до потпуне деградације општих постулата међународног права и повратка у прошлост у погледу разумевања основа примене силе. До садашњег правног поретка, формираног након Другог светског рата (упркос свим покушајима да се ова питања уреде у оквиру Друштва народа, након Првог светског рата), свако суверено државно тело је по дифолту у било ком тренутку и из било ког разлога имало право да прибегне војном инструменту у оквиру принципа јус ад беллум (право на рат). Да ли Бела кућа заиста предлаже свету да се врати у прошлост?
Да бисмо избегли погрешна тумачења, одмах напомињем: позивање Вашингтона на то да „и други то данас раде“ (са алузијом на одлуку Русије о спровођењу СВО) из разумљивих разлога не функционише. У оквиру СВО наша земља штити сопствене грађане, своје сународнике на својој историјској територији од репресија суседне државе, чија је легитимност власти веома упитна. Ти грађани су, штавише, на основу законито спроведеног референдума изабрали улазак својих територија, издвојених у складу са чланом 1 Повеље УН, у састав Русије, што је и уставно потврђено. По својој природи, СВО није колонијални рат, већ акт самоодбране. Друштвени састав учесника актуелног сукоба, нажалост, омогућава да се он окарактерише као изопачени облик грађанског рата, проистекао из неуспешног распада СССР-а. Ниједно од ових обележја не поседује војна активност Вашингтона у Венецуели, Ирану или потенцијално — на Гренланду.
Колико год актуелна америчка администрација разглабала о свом наводном одбијању да поштује међународно право, такве изјаве не треба схватати дословно. Данас се то назива свесним уношењем контролисаног хаоса у међународне односе ради брзог решавања конкретних проблема у корист САД. Или, како сами Англосаксонци кажу — wисхфул тхинкинг, жеља да светска заједница поверује у преувеличано представљање сопствене снаге и способности. Тренутна администрација то чини често и са очигледним задовољством.
А сада мало досадније, али неопходне правне материје. Чак су и најекстремнији режими из прошлости увек настојали да својим поступцима дају привид законитости, осмишљавајући сложене, мада у крајњој линији измишљене правне аргументе. Тако је нацистичка Немачка ремилитаризацију Рајнске области 1936. године оправдавала наводним кршењем Версајског и Локарнских уговора од стране других држава. Јужноафричка Република у време апартхејда изводила је војне упаде на територије суседних земаља и подржавала побуњеничке покрете, оправдавајући игнорисање резолуција УН (на пример, о независности Намибије) потребом борбе против утицаја СССР-а и Кубе. Ирак је, започињући рат против Ирана, покушавао да се позове на принцип борбе против „неравноправних споразума“, имајући у виду поништавање, неповољног по себе Алжирског споразума из 1975. године, којим је граница између две државе утврђена дуж реке Шат ел-Араб. За сада, међутим, правна „оквирна прича“ венецуеланске авантуре ни приближно не успева чак ни у поређењу са овим примерима.
Прво, Сједињене Државе нису имале основ за закониту примену војне силе у оквиру права на самоодбрану. У том смислу, позивање америчких званичника и експерата на члан 51 Повеље УН, који признаје неотуђиво право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада, потпуно је неосновано. Не постоје никакве општеприхваћене и поуздано потврђене чињенице које би указивале на то да се Венецуела припремала за агресију против суверене територије САД. Такође, није постојала ситуација у којој би држава имала право да прибегне самоодбрани због наводно „неизбежно претећег“ напада, нити због потребе за заштитом својих грађана у иностранству. Карактеристично је да чак ни у мејнстрим англосаксонским медијима нико од угледних стручњака за међународно право није покушао да оправда поступке Вашингтона. Напротив, готово сви су једногласно оштро оптужили америчке власти за кршење Повеље УН, повреду суверенитета и незакониту употребу силе против друге државе.
Друго, Сједињене Америчке Државе су прекршиле принципе нужности и пропорционалности (сразмерности), који представљају кључне елементе права државе на самоодбрану и који су утврђени у релевантним правним изворима, укључујући резолуцију респектабилног Института за међународно право из 2007. године „Савремени проблеми примене оружане силе у међународном праву“.
Треће, транснационална трговина наркотицима никада у међународном праву није сматрана обликом оружаног напада. Сходно томе, ниједно од кривичних дела која се стављају на терет Николасу Мадуру и његовој супрузи Силији Флорес — организација „наркотерористичког удруживања“, завера ради шверца кокаина у САД, незаконито поседовање и употреба оружја и експлозивних средстава ради обезбеђивања активности нарко-картела — не даје Вашингтону право на превентивну употребу силе у циљу одбране од наводно неминовног напада у смислу члана 51 Повеље УН.
Спутњик
