Правда

Оваквих мразева одавно није било, кажу мештани: не памти се да у Скадовску буде -14! Уз то и ветар са мора: ако је и са Црног мора, али продире до костију. Промрзли од хладноће, дошли смо у Пантелејмоновски храм, где је отац Николај, као прво, скувао чај; као друго, укључио грејалицу; као треће, уопште није против тога да поразговара о животу вољеног града.

Отац Николај нам је испричао да међу потомцима оснивача (Скадовск је основан 1894. године) постоји светитељ: свештеномученик Јован Скадовски, који је пострадао за Христа од бољшевика 1937. године. А први храм у граду био је подигнут у част преподобног Сергија Радоњешког. Златни крстови на њему јасно су се видели на 20 километара и са мора и са копна, тако да је храм био светионик како у духовном, тако и у физичком смислу. Године 1938. комунисти су срушили храм; данас се на том месту налази стадион.

— Отац Јован је служио у Херсону заједно са свештеномучеником Прокопијем (Титовим). За нас, православце Скадовска, важно је знати да у лози оснивача града постоји свети заступник. Прва икона свештеномученика Јована насликана је управо овде, у нашем граду – ето такве свете родбинске везе имамо у нашем граду. А ако се мало пажљивије загледате у историју града, уверен сам да ће поједине чињенице изазвати поштовање. На пример, Сергеј Балтазарович Скадовски, оснивач града, на самом почетку XX века увео је за раднике свог предузећа осмочасовно радно време – први у Европи, узгред буди речено. Разни Маркси-Енгелси-Лењини и остали „добротвори човечанства“ проклињали су варварску, робовласничку Русију – а ето какав је смирен руски одговор био на њихова проклетства. Треба ли напомињати да су Скадовски овде уживали поштовање и захвалност? Ми се на свакој Литургији молимо за покој душа Сергеја и Марије, оснивача града.

И данас осећамо заступништво светих, упркос тешким временима. Мој тата је једном приметио да град подсећа на рајски кутак: „Чак и када су свуда около ветар и разни ветрови и урагани – односе кровове, чупају дрвеће – Скадовск стоји тихо и мирно. Град је паметно саграђен, са молитвом и умом. Ипак је то рајски кутак.“ А пошто је рајски кутак, то није без молитава за нас, зар не? Још када бисмо се и ми сами молили како треба и живели по Богу – то је оно што је важно. Морамо одржавати добре односе са главним Архитектом, без Кога ће се све у прах и пепео претворити: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари“ (Пс. 126:1).

— Што се тиче добрих односа са Богом. Од краја 80-их година само овде, у малом и ушушканом граду, према речима мештана, деловало је више од десет различитих секти. Не говорим о „класичним“ католицима или протестантима – већ управо о сектама. И то на 20 хиљада становника у граду! Слична ситуација била је и у остатку Русије, али сада се некако сналазимо. Како је са тим у Скадовску? Уверен сам да се ране – и душевне и духовне – још увек осећају.

— Најједноставнији и најближи пример: однос према добровољцима из Патријаршијске хуманитарне мисије Руске православне цркве. Када дођемо код некога нудећи помоћ (негу, храну, чишћење, сређивање докумената итд.), прва реакција је гневно неповерење: „Хоћете да ми отмете кућу, губите се одавде!“ У почетку смо се стално суочавали са тим. Постепено су се људи, наравно, навикли и научили да разликују жито од кукоља, али неповерење и даље остаје: „Како то: бесплатна помоћ? Не-е, нешто ту није у реду!“ Али то је споља. А ако узмемо унутрашње устројство душе и разума човека, као свештеник са горчином примећујем да су се код многих савремених житеља Скадовска, током деценија секташке најезде, формирале потпуно дивље представе како о Богу, тако и о Православљу и Цркви. Човек би помислио, ево иде свештеник Николај или неки други православни свештеник – приђи, постави јасно и поштено питање о Христу, покушајте заједно да одгонетнете. Мирно, без гнева и пристрасности. Спреман сам за разговор. Али – не. Уместо дијалога, неко огорчено отуђење. Чудно: када купујемо аутомобил или неку другу технику, чак и одећу или обућу, до детаља се упуштамо у техничке и све друге карактеристике како би нам било удобно и сигурно да ходамо или возимо, а у питањима спасења душе остајемо безбожно непажљиви и безбрижни. Управо тако – безбожно. Често је у питању вере одлучујуће питање телесне удобности: „Нећу да идем код тих православаца – код њих мора да се стоји, па још и метаније да се чине, а овде се седи!“ и остале глупости. Шта би рекао (а и рећи ће!) свети кнез Владимир таквим јадним потомцима? Зар се управо тиме, том религијском немарношћу и површношћу, између осталог, и не објашњавају наше садашње патње – духовне и телесне? Разумљив је и умор људи од секташке насртљивости. Умор и раздражљивост. 

Недавно је један декица, без обзира на старост и слабост, са штаком јурио по дворишту девојку из Патријаршијске хуманитарне мисије, мислећи да је из неке секте – и смешно и тужно. Једва смо их обоје смирили. То нам је такав „поздрав“ од секташа. Они, наиме, нису нестали – настављају да се окупљају, и сви знају где, упркос строгом руском законодавству по том питању. Куда гледају наши надлежни органи, није ми јасно. А поједине секте, нарочито оне које се маскирају у православне, чист су расадник нацизма. Њихови отровни плодови се сада виде: крвопролиће које траје у Украјини то потврђује. 

Ми, православци, под украјинском влашћу више не бисмо могли да служимо као пре. Ми смо за њих „унтерменши“ (нижа бића). Како сада страдају Кијево-Печерска и Почајевска лавра, и сви искрени православци у Украјини, речима се не може описати. И жао ми је што се о томе тако мало говори у руским медијима.

— Да, када ће се већ једном пробудити руски медвед? Морам признати, понекад наша добродушност, „милосрђе и дуготрпељивост“ изазивају дубоку забринутост и негодовање. И са чежњом се човек сети одлучности светог кнеза Владимира у тим питањима. То су заправо, питања опстанка како народа, тако и државе.

— Уз молитву, додао бих, светом кнезу и другим благоверним владарима Свете Русије. А руском медведу је одавно време да изађе из брлога. Не би било лоше ни да се из маузолеја коначно изнесе онај „вођа светског пролетаријата“ и сахрани, према његовој сопственој жељи – можда би то допринело буђењу.

— Померање датума прославе Божића у Украјини, одбацивање јулијанског календара, колико разумем, насилно – шта је то, по Вашем мишљењу?

— Чини ми се, још једно тешко искушење. Православци у Украјини су Божић славили по календару на који су навикли и тако настављају и данас, упркос свим забранама и прогонима: нису их убедили, нису их натерали. Многи, можда, једноставно зато што поштују обичаје дедова и прадедова. Празновати Рођење Христово, несумњиво, треба. Али чини ми се да ће нас Господ питати не када празнујемо, него како празнујемо: може се и 25. децембра по јулијанском календару неко понашати као свиња или Ирод, а може се 25. децембра по грегоријанском понашати као пастир из Витлејема. Друга је ствар што је насилни прелазак на грегоријански календар повезан са мржњом према Православној цркви: сулуда жеља да се „постане Европа“ претворила се у отворену злобу према својој браћи. Какав је то Божић ако не поздрављаш Христа, него злобу у свом срцу? То више личи на убијање младенаца.

— Недавно сам добио духовну поуку на једном веома недуховном месту: замолила ме је добра Лариса, координатор православне хуманитарне мисије, да препумпам, канализациони отпад из једне септичке јаме у другу ради даљег транспорта и уништавања. Мирис, морам вам рећи, није баш личио на „Духовни луг“. И тако стојим ја, радујем се, пумпам све то и мислим: како ли тек заударају моји греси пред Небом, ако ме тера на повраћање од њиховог земаљског аналога. А како је тек, мислим се, свештеницима на исповести!

— Оштро запажање. Заиста, греси заударају – и у буквалном и у пренесеном смислу. Не говорим о кршењу основних хигијенских норми, када појединци из неког разлога ујутру не перу зубе да би се причестили на-тошче. Не, овде је реч о другом: о томе како ја смрдим док сам позван на јеванђељску вечеру. Сећате ли се оног потресног: „Пред вратима храма Твога стојим, и од страшних помисли не одступам“ Јована Дамаскина? А како је тек заударао блудни син након свог повратка кући – ниједан парфем ту не помаже. И тешко нама ако не следимо његов пример, искрено тражећи опроштај од Оца и истински мењајући свој живот. Не треба покушавати пригушити смрад својих греха неким парфемом, свећама, воском, тамјаном – биће још горе. Опрати нас од греха може само Бог – зато је Он и дошао у нашу „септичку јаму“. Када ти, као сведок пред Богом, стојиш на исповести, слушаш о гресима које је човек починио, погледаш сопствени живот и схватиш: ничим ја нисам бољи, баш ничим! Каква ту може бити осуда или узношење – ти си грешник исти као и сви остали. Тако да ни свештеник не може осудити другога, нити њега треба осуђивати: сви смо ми пријављени на истој адреси.

— Према Вашим запажањима, оче Николаје, како се учешће заједнице храма Светог Пантелејмона у раду Патријаршијске хуманитарне мисије одражава на ваше парохијане?

— Пре свега, приметио сам да људи уче шта је саосећање и састрадање. Постепено уче – и сам то видим – да мање пажње посвећују својим „жељама“, „ћефовима“ и хировима (свачега ту буде) и да помажу колико могу онима који пате, а таквих код нас има доста. Посећујемо сада, на пример, у болници, момка Артјома, који не може самостално да дише. Али чује, разуме, тешко говори. Разговарамо са њим, недавно се са великом жељом причестио. Посебно се спријатељио са нашим црквењаком Тимофејем, он је тинејџер, иде у 8. разред. Брзо су нашли заједнички језик. И тако Тимофеј већ пре мене оде у болницу да поразговара са другом, да га утеши на свој начин. И карактер му се почео мењати набоље, приметио сам. Ето, таква школа самоодрицања свима нам је веома потребна. Не само у Скадовску, већ и уопште у Русији. Схватити и запамтити да се свет не врти око тебе, испоставља се, веома је важна ствар.

Са протојерејем Николајем Калиниченком разговарао Петар Давидов

О припреми нове руске велике офанзиве на фронту и шта је њен циљ сазнајте ОВДЕ.

Извор: Правда