Разлози сукоба
Корени кризе леже у дугогодишњем ривалству између председника Салве Кира, припадника етничке групе Динка, и његовог бившег потпредседника Ријека Мачара, лидера опозиционог покрета СПЛМ-ИО и припадника Нуер заједнице. Њихова сарадња, започета током борбе за независност од Судана, убрзо је прерасла у отворено непријатељство. Већ 2013. године избили су сукоби који су трајали пет година и однели око 400.000 живота.
Мировни споразум из 2018. године донео је привремени мир, али је у пракси омогућио елитама да се богате нафтним приходима док народ живи у сиромаштву. Корупција је постала системска, а обе стране су наставиле да јачају своје позиције. Према извештајима УН-а, милијарде долара намењене инфраструктури завршиле су у џеповима политичке елите.
На једној страни налази се владајућа коалиција предвођена председником Киром, ослоњена на војску и лојалне милиције. На другој страни су Мачарове снаге СПЛМ-ИО и етничка милиција позната као „Бела армија“. Сукоби се воде дуж етничких линија, посебно између Динка и Нуера, али и уз укључивање других заједница попут Шилука.
Борбе су већ захватиле државе Јонглеј, Уппер Ниле и Екваторију, док је престоница Џуба под сталном претњом. Преко 180.000 људи је расељено, а хуманитарна криза се продубљује – готово шест милиона људи гладује, а болнице су без особља и лекова.
Спољни фактори
Сукоб у Јужном Судану не одвија се у вакууму. Уганда отворено подржава владу у Џуби, распоређујући трупе ради заштите режима. Судан, који се и сам налази у грађанском рату, према проценама аналитичара пружа подршку побуњеницима, користећи Јужни Судан као поље за обрачун са ривалима.
Нафтна економија додатно компликује ситуацију. Уништење нафтовода кроз Судан 2024. године озбиљно је погодило приходе Јужног Судана, где нафта чини преко 80% буџета. Тиме је режим изгубио кључни извор финансирања, док је народ остао без основних средстава за живот.
Стање на фронту
Почетком 2026. године сукоби су ескалирали. Влада је покренула офанзиву у Јонглеју, уз реторику која отворено подстиче ратне злочине. Генерал Џонсон Алони позвао је своје трупе да „не оставе ниједну кућу нетакнуту“, што је изазвало осуде међународних организација. Побуњеници су заузели више градова и прете маршем на Џубу, док влада покушава да консолидује снаге уз помоћ Уганде.
Истовремено, председник Кир, физички ослабљен и политички изолован, спроводи талас чистки у влади, уклањајући Мачарове људе са кључних позиција. Његова параноја и неспособност да обезбеди стабилност додатно дестабилизују земљу.
Перспективе
Аналитичари упозоравају да Јужни Судан може бити на ивици потпуног распада. Елита земље све чешће говори о „егзистенцијалној опасности“ и могућем нестанку државе. Са мртвим мировним споразумом, војним командантима који отворено обећавају ратне злочине и народом на ивици глади, будућност земље изгледа суморно.
Иако није немогуће да се пронађе пут ка миру, тренутни трендови указују да Јужни Судан улази у нови циклус насиља. Ако се сукоби наставе, земља би могла да се суочи са потпуним колапсом институција и распадом државног поретка.
Јужни Судан, некада виђен као потенцијална афричка прича о успеху, данас је пример како комбинација етничких подела, корупције, слабог лидерства и страног мешанја може да уништи темеље једне младе државе. Док се борбе настављају, питање које остаје јесте – да ли ће Јужни Судан уопште преживети као држава?
Извор: Правда
