Пише: Александар Живковић за портал "Живот Цркве"
Данас се навршава двадесет година од смрти Слободана Милошевића под, у најмању руку, чудним околностима, у притвору Хашког трибунала. У хашкој, умногоме интернационализованој, али и интернализованој, интерпретацији новије српске историје, говори се о „удруженом подухвату“ Слободана Милошевића и српских интелектуалаца, Академије и Цркве у решавању југословенске кризе. Отвореније говорећи, они су оптужени за прављење „Велике Србије“. И данашња Србија још увек је под том стигмом „реметилачког фактора“ на Балкану.
Односом Слободана Милошевића и Српске православне цркве нико се до сада није бавио на објективно-критички начин. Овим текстом не можемо, разуме се, да попунимо ту празнину у нашој литератури, нити на то претендујемо. Указаћемо само на неке кључне тачке у односима Цркве и Милошевића, мање-више изношене у јавности, али покривене велом историјског заборава.
И пре доласка Слободана Милошевића на власт у Србији, односи између комунистичког руководства и СПЦ су били прилично поправљени, чему је нарочито допринело одобрење за наставак зидања Спомен-Храма Светог Саве на Врачару.
У таласу народног буђења, првог у источној Европи, које се назива „догађањем народа“ или „антибиорократском револуцијом“, Слободан Милошевић видно је толерисао и буђење православне духовности. Она му, лично, није била много блиска, није се у јавним наступима позивао ни на Цркву ни на православље; таква религиозна идеферентност помогла је патријарху Павлу и епископату да буђење духовности у народу највећим делом уведу у мирну црквену луку. И то је посредни, најзначајнији ефекат Милошевићеве власти на црквени живот у његово време.
Поред тога, колико је до сада познато, Милошевић се није мешао у избор патријарха, као његови претходници. После обољевања патријарха Германа, када је под притиском све бурнијих догађаја у тадашњој Југославији и Европи, дошло време да се изабере нови патријарх, Милошевић је само изразио очекивање да Црква ради на превазилажењу „Дионисијевог раскола“ у САД, Канади и Аустралији. Очекивало се, с правом, да би уједињена српска дијаспора више допринела отаџбини. Милошевићево настојање одговарало је и великој већини српских владика, од којих су неки и раније покушавали да успоставе мостове са „расколницима“.
За нашу тему битно је да је избор новог патријарха, дотадашњег епископа рашкопризренског Павла, протекао слободно, неоктроисано од државне власти. Тај слободни дух помогао је и да се дотадашњи епископ банатски Амфилохије изабере и устоличи у трон цетињских митрополита. У црквеним круговима говорило се да су известан утицај на ове изборе имали интелектуалци из „Жикиног кола“, односно они окупљени око књижевника Живорада Стојковића. У томе је било нешто истине, углавном је та струја интелектуалаца имала највиши утицај на новог патријарха и Сабор, а не Слободан Милошевић.
Када долази до разлаза по питању вођења националне политике између интелектуалаца окупљених око Живорада Стојковића, са једне, и Милошевића са друге стране, почињу и прве оштре речи владика на рачун председника Србије (интервју епископа Атанасија Јевтића НТВ Студио Б са пролећа 1991). Патријарх Павле организовао је један састанак владика са Милошевићем очекујући да ће доћи до неког усаглашавања ставова. То се није десило, а до данас су остале различите интерпретације због чега, или, како се у нас сва питања персонификују, због кога?
Углавном, Милошевић је храбрио своје министре да помажу цркву. Поводом његове смрти, не без основа, Милорад Вучелић казао је како је Слободан Милошевић био један од највећих ктитора у црквеној историји. С посебним еланом обнављане су и подизане цркве на Косову и Метохији.
И даље се није мешао у унутрашња питања цркве, задржао је контакт са владикама који су били умеренији у политичким наступима, стоички је подносио десничарску пропаганду која је од њега правила Сотону од које се православни морају склањати (као што је било поводом његове посете Хиландару).
Услед губитка контроле над Косовом и Метохијом, после НАТО агресије, Црква је официјелно тражила одлазак Милошевића са власти. Тада се бележи најлошији период у односима Цркве и Милошевића. То је и допринело поздрављању 5. октобра 2000. од стране Цркве и срдачнедобродошлице „првом некомунистичком председнику“ и „председнику – вернику“, Војиславу Коштуници.
Касније су се и у Цркви промениле оцене неких историјских догађаја (рецимо тадашњи Св.Арх.Сабор био је јако незадовољан Дејтонским споразумом и препуштањем многих српских етничко-историјских области у Босни и Херцеговини).
Оставимо новим генерацијама историчара да детаљније истраже однос Слободана Милошевића и Српске православне цркве. А дотле се, по том и другим питањима, не држимо „хашке историографије“.
Извор: zivotcrkve.rs
