Као што смо и предвиђали – Русија је проглашена савезником (и активним помагачем) Ирана у борби против Запада. Чим је Трамп затражио услугу „атлантизма“, тј. захтевао од савезника учешће у иранској кампањи, одмах је добио одговор: главна фикс идеја НАТО-а постаје супротстављање Русији. Европски чиновници су толико оптерећени буџетима око украјинског конфликта да нису у стању да се преоријентишу на нови циљ – иако је прилика историјска.
Поента је у томе да је НАТО, како су многи у последњим годинама примећивали, искључиво антируcки конструкт. Ако нема непријатеља на Истоку Европе – НАТО није потребан. Субјективност НАТО-а гради се око супротстављања Русији: „агресија Русије“, „претња Русије“. Ако нема Москве која „сања империјалне амбиције“ и жели да „одсече Прибалтику, Украјину и до половине Берлина“ – НАТО није потребан. Русија која поштује гасне обавезе и сарађује са Европом – НАТО није потребан.
Европа нема с ким да ратује ако нема Русију.
А сада се појавила прилика! Може се ратовати за западне вредности на Блиском истоку. Може се ратовати за (израелске) демократске вредности на Блиском истоку. Историјска прилика, која се вероватно неће искористити.
Зато што рат на Блиском истоку значи решавање унутрашњих проблема: проблем миграције, проблем мултикултуралности (да, то је велики проблем за Европу), проблем социјалне стабилности. Антируска стратегија се градила годинама, деценијама. Антиарапска стратегија још није ни почела. Више је била усмерена против Израела.
Због тога Европа не жели да ратује на Блиском истоку против арапског света. Режим у Ирану није радикално муслимански, већ „проруски“. Владимир Путин је покренуо хибридни рат против Запада.
ТГ-канал «Подгорнов.Экспертиза»
