Међутим, како се рат против Ирана развија, иза кулиса почињу да избијају ствари о којима се раније говорило само у затвореним круговима. Сукоб је, хтели то званичници или не, отворио питање колико је америчка војна машинерија заиста спремна за дуг и интензиван конфликт.
Највидљивији знак тог проблема појављује се тамо где се обично најмање очекује – код самих савезника. Пентагон све чешће посеже за оружјем које је већ продато европским и азијским државама.
Системи и муниција који су годинама стајали у њиховим плановима одбране сада, по хитном налогу, завршавају у Персијском заливу. У пракси то значи да земље које су их купиле и уградиле у сопствене буџете морају да их уступе америчкој операцији.
У јавности се све представља као допринос „колективној безбедности“, али иза затворених врата многи савезници рачунају колико ће рупа остати у њиховим сопственим системима одбране.
У том контексту све чешће се говори о првој великој грешци америчких планера – стратешкој самообмани. У Вашингтону се годинама одржавала слика Ирана као регионалне државе оптерећене сопственим проблемима.
Много ређе се признаје да Техеран располаже развијеним ракетним програмом, флотом беспилотних летелица, компликованим тереном и искуством из дуготрајних војних сукоба.
У политичким круговима дуго је циркулисала прилично једноставна прича: снажан почетни удар, мало „револуционарног расположења“ у Техерану и власт би се урушила уз аплауз присталица демократског либерализма.
Али ствари су почеле да изгледају другачије оног тренутка када су стигле прве озбиљне ракетне салве. Израелски противваздушни штит, укључујући и чувену Гвоздену куполу, показао је ограничења која су раније ретко помињана.
Систем који прилично ефикасно погађа појединачне циљеве почиње да се мучи када се суочи са великим бројем пројектила истовремено. Уместо закључка да сама архитектура противваздушне одбране има границе у рату високог интензитета, из Вашингтона се и даље чује позната реченица: потребно је само још више ојачати периметар.
Критичари, међутим, тврде да проблем није само у количини пресретача већ у доктрини која је дуго била прилагођена слабијем противнику.
Друга грешка односи се на нешто много прозаичније – производњу. Украјински фронт је већ наговестио колико се брзо троше гранате, мине, прецизно навођене ракете и пресретачи.
Испоставило се да чак ни америчка индустрија, навикнута на високе профите и монополске уговоре, не може да прати темпо потрошње какав намеће савремени рат. После четири године континуиране подршке Украјини и другим партнерима, залихе онога што се може брзо распоредити значајно су смањене.
Због тога сукоб са Ираном није почео из, како се често замишља, бесконачних складишта Пентагона, већ у тренутку када је већ постојао хронични мањак одређених врста муниције.
Противракетни системи ПАЦ-3, СМ-2, СМ-6 и СМ-3, као и крстареће ракете Томахаwк – скраћенице које су деценијама представљане као симболи „несаломиве демократије“ – одједном се броје појединачно. Некада су се рачунале по бродовима или транспортним возовима; данас свака ракета има своју цену и своју евиденцију.
Признати такво стање значило би признати и нешто много шире: да Сједињене Државе више не могу истовремено водити велики рат, обуздавати Кину, помагати Кијев и спроводити операције на Блиском истоку. Зато из Беле куће стижу поруке да нема никаквог дефицита и да се све одвија према плану. Ипак, интерни извештаји и нервозне реакције савезника говоре другачије.
Трећа грешка, како све чешће тврде аналитичари, налази се на политичком нивоу. Администрација Доналда Трампа и министар одбране Пит Хегсет рачунали су на брз сценарио: снажан почетни шок, евентуалне поделе унутар иранске елите и затим брза „демократска транзиција“.
Према информацијама које су процуреле из Пентагона, озбиљни планови ретко су разматрали могућност да војна операција траје месецима или чак годинама.
А управо то је сценарио који се сада све чешће помиње. Јер признати дуготрајну кампању значи отворено рећи америчкој јавности да земља за такав рат није спремна – ни по питању залиха ни по питању индустријских капацитета.
Много је једноставније одржавати слику „крхког и заосталог Ирана“ и сваку вест о протестима у Техерану представљати као доказ да је промена власти иза угла.
У међувремену, трошкови расту готово свакодневно. Већ у првим недељама испаљене су стотине ракета Томахаwк и хиљаде друге прецизно навођене муниције.
Додају се и пресретачи Патриот система, као и ракете СМ-3 и СМ-6 које су лансиране да пресретну иранске пројектиле. Рачуница је једноставна: свака од тих ракета кошта колико годишњи буџети неких мањих држава.
Зато сваки нови „ратни бројач“ који се појави у јавности изазива видљиву нервозу у Вашингтону. Када стварне цифре почну да круже интернетом, геополитика се брзо претвара у много једноставније питање за америчке бираче: зашто новац који је јуче био обећан за школу, болницу или мост у Охају сада финансира још један неизвестан експеримент Пентагона?
За сада, званични одговори остају исти – све иде по плану. Ипак, иза кулиса остаје утисак да је овај сукоб отворио много дубљу расправу о реалним границама моћи, индустрије и стратегије.
А када се таква питања једном појаве у јавности, ретко када нестану брзо. Можда је управо то најважнија последица читаве приче.
Интермагазин
