КАКО САЖЕТИ ПОРУКУ
У многим интервјуима које је проф. др Мило Ломпар дао поводом подршке студентском протесту против режима кловнократе Александра Вучића, много новинарског времена је потрошен са захтевом да Ломпар одговори на питања: 1. зашто је Српска књижевна задруга, којој је он на челу, објавила изабране песме Радована Караџића; 2. зашто је он, на Видовдан 2025, пред окупљенима говорио о Косовском опредељењу, позивајући се на кнеза Лазара, Милоша Обилића и Вука Бранковића? Професор је, као либерални националиста одговарао како је знао и умео ( дакле, врхунски трезвено и крајње прецизно ), при чему је главна тема ( како доћи до јединства националног и грађанског у настојању да се деблокира Србија и сруши БЛОКАДАРСКИ РЕЖИМ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА, после чега ће бити могући први слободни избори од 2012. године наовамо ) остајала у запећку. Зато професору Ломпару предлажем једноставно решење: сваки следећи пут, кад му поставе таква питања, одузимајући време за суштинске одговоре, нека изрецитује дистих савременог фолклорног старалаштва: „Ко издао Радована, не видео Видовдана“. И биће доста.
Шалу на страну.
И професор Ломпар, и сви ми, који сматрамо да је кловнократија прешла у малигну кловнолатрију ( што, између осталог, сведочи епископско ордење које је добио највећи издајник Косовског завета у новијој историји Србије ) имамо јасне разлоге због којих нас споредне теме ( поезија Радована Караџића, рецимо ) занимају много мање од онога што сакати наш народ и државу, па се зато вреди сетити аргумената који нас и даље држе будним у борби за слободу.
НА ЧИЈОЈ СМО СТРАНИ, И ДАЉЕ?
Срби су слободари. Када је један хравтски интелектуалац рекао Миловану Витезовићу: „Ви сте своје владаре бацали кроз прозор“, он му је одбрусио:“Имали, па бацали!“
Јесте – имали, па бацали. Грешили, лутали, падали и устајали, али имали чак три своје народне династије, док су Румуни, Бугари и Грци добили династије германске. Грешили, лутали, падали и устајали, али се никад и ником нисмо до краја предали и покорили. „Пре свачији сужњи нег` ичије слуге“, рекао би Јован Дучић у песми „Врбас“.
Зато родољуби који устају против Уставоубице - Кловнократе могу да певају, скупа са Доситејем:“Орле хвални, Белиграде славни,/ Узвишуј се превише облака/ Гласи твоји нек су свету јавни/ Јер у теби већ нема Турака!/.../О век златни, о мила времена!/ О весеља и слатке радости/ Сербија је наша избављена/ Блага жеља од наше младости!“ Пре годину дана, 15. марта 2025, Београд је осветлао образ пред тиранијом полицијске бруталности и Кловновог метафизичког кукаквичлука, који смрди до небеса.
КАДА ЈЕ ОСНИВАН УНИВЕРЗИТЕТ
Кад је Доситеј Обрадовић улазио у Србију, са тврђаве на Калемегдану пуцали су топови – Карађорђе је поздравио човека који је поставио темељ Универзитета у Београду. Том приликом, говорио је:“Возљубљени ученици, дочекасмо и тај дан, да отворимо нашу Велику школу. Возљубљени ученици, Бог преблаги избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужањства туђега. А ми ваља да се трудимо да избавимо душу нашу од сузањства душевнога. Од вас ће се сва нација наша просветити и на свако добро наставити. Ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи и од вас ће зависти свеопште народно благополучије, чест и слава! Ако ли ви будете – сачувај Боже! – зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и свами заједно!“
Два века после Доситеја, тај Универзитет, као и остале високошколске установе, режим Александра Вучића немилосрдно руши.
Настављамо борбу, и нећемо вам дати Универзитет, као ни Пету београдску, у којој сте суспендовали најбоље и отпустиили најхрабрије! Не дамо вам српске школе, јер су наше, а не ваше!
ЈОШ ЈЕДАН ТРЕНУТАК СЛОБОДЕ
Ми смо, у борби за слободу, наследици кнеза Милоша, који је Србију ослобађао постепено – између осталог, добијањем султановог хатишерифа. О томе Милован Витезовић каже:“Место читања султановог хатишерифа српском народу и датум читања упућују на то да је кнез Милош о свему знао да историјски мисли! Он је за дан прогласа хатишерифа и берата изабрао дан светог Андрије Првозваног, то јест онај дан кад су Срби 1806, под Карађорђевом командом, заузели Београд.“
Ми смо потомци оних који су донели Сретењски устав, где пише:“Како роб ступи на србску земљу, од онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побјегао. Србину је слободно роба купити, но не продати, већ довести у Сербију и ослободити“.
И још:“Сваки Србин има право бирати начин живљења по својој вољи, само који није на обшченародну штету“
И још:“Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко покуси својевољно дирнути туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити га, онај ће се сматрати за нарушитеља обшченародне безбједности, било он ко му драго и откуда му драго“.
Зато, годину дана после 15. марта, када је Кловнократа Кукавица срамно ударио на миран протест својих грађана, не одустајемо.
ИДЕМО ДАЉЕ
У свом недавном запису „О полицијском патриотизму“ Мило Ломпар је забележио:“Пад у време, ослободивши нас вечности, подарио нам је канализацију и полицију. Отуд не може постојати никакав полицијски патриотизам. Увек везана за власт, полиција прати власт и у издаји. И, пресудно, канализација не зна за отаџбину, јер промет материје у њој није ограничен територијом.“
Зато не пристајемо на „полицијски патриотизам“, који се, по ко зна који пут, маскира у мудрост „стабилократије“, и коју, као Ђукановића у Црној Гори донедавно и Еди Раму у Албанији данас, подржавају разнолики белосветски смутљивци. Јер, по Његошевој речи, „нада више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке.“
Зато, на трагу Борислава Пекића, опет и опет:“Слобода се, консеквентно, не може ускраћивати ни у име националних интереса, јер је управо та слобода врховни национални интерес, без којег су и остали ништавни.(...) Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ.
Демократија и Нација — ДА! Демократија или Нација — НЕ!“
Што би рекао отац Јустин Поповић – јасно и за савест комарца.
Извор: Правда
