Пише: Петар Давидов
Опростити то не значи заборавити. „Све је прошло, хајде да буде све као пре”. То се тако не ради, и глуп је онај ко ради тако, одмах опрости човеку и врати однос на то као што је било пре. И то није злопамћење, већ елементарна брига о безбедности, како сопственој, тако и безбедности других. Имамо једног познатог уметника који је, како се испоставило, волео да чита туђа писма и да улази на туђу електронску пошту. Једном смо га ухватили како то ради, и рекли смо му да преузме одговорност, дуго се кајао и извињавао, па смо му опростили. Али, сада комуницирамо ретко и углавном је то нешто везано за посао.
То исто се дешава и са односима између друштава, држава, све је исто само у већој мери. Постоје политика, дипломатија, које постоје како не би дошло до рата. Разлика у погледима, циљевима и методама како их достићи, постоји и постојаће без обзира на мирне споразуме, договоре и осталог, то је очигледно. Бити опрезан у односу према другим људима то је једно: ја без проблема могу да се рукујем са Немцем или Енглезом, a држава је нешто сасвим друго: упркос свим дипломатским руковањима, не могу да верујем Немачкој или Британији, а и нећу. Историја неће опростити.
Понављам: овде се не ради о злопамћењу, већ о тужном и крвавом искуству. Срби то могу разумети: могуће је бити у веома добрим односима са Хрватом или Босанцем, али о искреној љубави између Србије и Хрватске после Јасеновца, као и између Србије и Босне и Херцеговине после масакра у Сребреници, тешко да се то може десити, ако се гледа новија историја, а да и не говоримо о ранијим примерима „добрих комшија“.
Кршење тог правила доводи до катастрофе националних размера, а последице се морају превазилазити великим жртвовањем. Срамота ме је када се сетим како је Русија током перестројке (Перестројка је појам који се користио у совјетској економској и социјалној политици од 1987. године. Сама реч перестројка значи престројавање, перестројка.) викала: „Тржиште – Пепси – жвакаћа гума – Запад“, и јурила главом без обзира у загрљај оних који никада нису сматрали Русе људским бићима. Били су спремни да забораве (и заборавили су!) све што је вековима речено, припремано и чињено против Русије.
Резултат: ратови око земље, унутар земље, одузимање традиционално руских земаља, окупација и уништавање индустрије и благостања од стране Запада. Лекција из 1917. године није научена. Оно што се сада дешава у Украјини одјеци су и логична последица те злочиначке глупости и наивности… и издаје.
Издаја се не опрашта не зато што је неко лош или осветољубив, већ зато што се издајник поставља ван граница разумних људских односа, спречавајући друге да му опросте. Како можете опростити некоме ко и даље сматра да ви нисте човек, или да сте потчовек (од немачког Untermensch)?
Не знам српску варијанту руске пословице: „Пишају му у очи, а он каже: ,Божја роса!’“
Ако сам заинтересован да моја земља, мој народ, сачувају добар вид, онда уринска терапија made in West (направљено на Западу) неће помоћи. А очување историјског памћења показаће се као изузетно корисно. Зато и постоје архиве, библиотеке, институти и друге установе са људима који носе наочаре и читају.
Да би се нацисти истерали из Русије, одређене методе су неопходне. Понекад је потребан производ са романтичним називом „Орешник“ (назив ракете) да би аргументи о неспојивости нацизма са руском или српском културом били убедљивији. Потребан је и сталан рад историчара да непрестано подсећају људе на сопствене корене.
У супротном, ја бих, например, заборавивши на савест и са пар милиона рубаља или динара, могао за пола сата направити пројекат „вечни сукоб и непријатељство” између, рецимо, Овчар Бање и Чачка, или Вологде и Костроме. Наћи ћу чак и пословицу: „Вологда и Кострома се свађају“, али не за рубље или динаре, већ за евре или доларе, и то у милионима. За фунте, разговараћу са жртвама геноцида над староседеоцима Овчар Бање из перспективе становника Чачка. И тако даље: пројекат је обезбеђен, а његова реализација вероватно неће донети мир поменутим насељима. Осим, наравно, ако ја, заједно са својим милионима, не будем оправдано затворен у психијатријској болници или на неком другом подједнако радосном и заслуженом месту.
Постоји такав термин: „Без рока употребе“. Заиста, постоје злочини које ни заборавити, ни опростити није могуће – Јасеновац, Гулаг, Аушвиц, Сребреница, Маријупољ, Доњецк, они неће дозволити да се лажно сведочи о томе. Колико год година прошло, за тим злочинцима-убицама се и даје трага, и они се кажњавају. И казниће се.
Циљеви су чисто из медицинских разлога, а то је превенција, дезинфекција. Прошлост, садашњост, будућност, ментална медицина је неопходна.
Иначе, ако причамо о прошлости, недавно сам пронашао један документ.
Један од најпознатијих фашистичких злочина и њихових помагача на окупираним територијама Совјетског Савеза сматра се масакр цивилног становништва белоруског села Хатињ. Назив села постао је симбол нечовечности освајача. 22. марта 1943. године су све становнике затворили у шталу, прекрили сламом, запалили и пуцали из оружја. 149 људи, укључујући 75 деце, је спаљено на живо и стрељано. Многи џелати су после тога покушавали да избегну казну: на пример, издајнички џелат Григориј Васјура је осуђен и погубљен тек 1987. године. Медији су ћутали о томе да је у тим одредима било и етничких Украјинаца, али мештани их се добро сећају. Хатињ је застрашујуће место.
Али исто једно страшно место је украјинско село Нова Слобода, у Путивљском округу Сумске области. Рано ујутру 7. јула 1942. године фашистички казнени одред, састављен углавном од Мађара, за само три сата тамо је убио и спалио 586 цивила, међу којима и 70 деце узраста од једног месеца до 10 година. По броју жртава то су четири Хатиња.
„У једну кућу су ставили више од 50 људи, кућу су опколили, а на врата су почели да бацају гранате“, испричаће сведок Марија Гавриловна Љашенко. „После су почели да стрељају из оружја. И после тога је остало неколико људи. Затим су се двојица вратила и бајонетом убола девојчицу од 11 година, а двојици малих дечака одсекли главе. Ја сам се увукла испод кревета, нису ме приметили. Тако сам чудом остала жива“.
Сведочи Јелизавета Григоријевна Подшивајлова:
„У нашем подруму се крио велики број комшија, а ја сам са ћерком Тоњом и још четири комшинице села поред куће. Када су они дошли, напили су се воде, напунили флаше и затим су почели да пуцају. Ја сам пала и не знам како сам остала жива. Када су Мађари отишли, видела сам да моја ћерка лежи са раном у оку и уху. Брзо сам отрчала до бунара и угледала ужасан призор: 32 човека, многе мајке и њихова деца, лежали су мртви близу бунара. Мајке су лежале грлећи и држећи своје малишане, стомаци су им били пререзани, а деци одсечене главе, тела унакажена, ноге и руке одсечене.“ Русија има јако пуно таквих примера – можемо да се присетимо спаљених села и градова у Лењинградској, Псковској, Новгородској и Тверској области, Белорусији и Украјини. За сваки случај: када се говори о 27 милиона Руса погинулих у Другом светском рату, често се заборавља да су углавном то били цивили.
Ако погледамо то како је сада, онда видимо да се методе и циљеви фашиста нису нимало променили: исти онај „Lebensraum“ (Лебенсраум - животни простор), исти онај „Drang nach Osten“ (Продор на исток), исти издајници, исти злочини и убиства.
Када сам разговарао са једним заробљеним Украјинцем у болници у Маријупољу, рекао ми је: „Од вртића су нас учили да су Руси непријатељи. У школи су нас учили да вас заиста мрзимо. Зато сам и отишао у рат. Тек у рату сам схватио да то није тако. Да, ја сам и сам – Рус.“ Одједном се сетио да је Рус.
Ако током неколико деценија учите Украјинце о потреби да се убијају Руси, врло брзо жеђ за убијањем и мржња постају готово религија. Лечити таквог човека је врло тешко, потребно је више генерација квалитетног образовања да би се променио менталитет.
То је сасвим могуће: довољно је упоредити источне и западне Немце. Већина источних односи се према Русима са поштовањем, док већина западних понавља принципе нацистичке пропаганде.
Тако да није ни чудо зашто се однос према фашистима не мења “без рока употребе”. Јучерашњи Шуцштафел (СС девизија) или данашњи војници Азова могу да се представљају као добри или човекољубиви, али кад тад ће морати да плате за учињено. Будућност нам је потребна, не у нијансама смеђе или црне боје. Зато се дезинфикујемо. Без „перестројке“, надам се.
Извор: Правда
